Ivan Vasiljevič Turčaninov- američki general

Ivan Vasiljevič Turčaninov (1822-1901), pukovnik carske ruske vojske i brigadni general američke vojske. Jedini Rus koji je postao američki general. Ivan se rodio na Donu, u oblasti Donske vojske, kao sin tada već rezervnog majora Vasilija Turčaninova, sitnog plemića. Dva njegova rođaka, Pavel i Andrej Petrovič Turčaninovi, su tokom prve polovine XIX veka postali general-lajtnanti ruske imperatorske armije. Sam Ivan se od rane mladosti školovao prvo u kadetskom korpusu u Sankt Peterburgu, zatim u vojnoj klasičnoj gimnaziji u Novočerkasku a potom je završio Mihajlovsko artiljerijsko učilište (akademiju). Učestvovao je u vojnoj intervenciji carske Rusije protiv Mađarske revolucije, a potom i u Krimskom ratu sa Turskom, Engleskom i Francuskom. Do Krimskog rata je završio i Nikolajevsku generalštabnu akademiju u Sankt Peterburgu, a nakon nje je radio topografsko snimanje obale Baltičkog mora u cilju izrade karata, zbog čega je unapređen u čin gardijskog pukovnika.

 

U međuvremenu je došao u dodir sa idejama Aleksandra Hercena i tokom 1853. godine bio u tajnoj prepisci sa njim. Iako na putu da postigne sasvim solidnu vojnu karijeru, teško razočaran stanjem u Rusiji, gde još nije ukinuto kreposno pravo, tj. jedan vid robovlasništva plemstva nad seljaštvom, odlučuje da zajedno sa svojom ženom, Nadeždom LJvovnom, 1856. godine napusti položaj načelnika štaba korpusa u današnjoj Poljskoj i tajno emigrira u Sjedinjene Američke države. Tek dve godina kasnije je isključen sa službe u ruskoj armiji jer je poznavao lično tadašnjeg prestolonaslednika, potom cara Aleksandra II. Turčaninovu nije pošlo za rukom da se odmah snađe u SAD. Svoje ime je promenio u Džon Bejzil Turčina a njegova žena Nadežda u Nadin. Oboje su u Americi uspeli da dobro nauče engleski jezik i da završe škole, on inženjera-topografa, a ona medicinsku. Oboje su se razočarali u Ameriku.

 

Nadežda LJvovna, supruga I.V. Turčaninova.

 

Svom učitelju Hercenu je 1859. godine pisao:

„Razočarovanie moe polnoe; я ne vižu deйstvitelьnoй svobodы zdesь ni na volos… Эta respublika — raй dlя bogatыh; oni zdesь istinno nezavisimы; samыe strašnыe prestupleniя i samыe černыe proiski okupaюtsя denьgami… Čto kasaetsя do menя lično, to я za odno blagodarю Ameriku: ona pomogla mne ubitь napoval barskie predrassudki i nizvela menя na stepenь obыknovennogo smertnogo; …nikakoй trud dlя menя ne strašen“.

(Razočaranje moje je potpuno; ja ne vidim stvarnu slobodu ovde ni na kosi… Ova republika je raj za bogate, oni su ovde zaista nezavisni, najstrašniji zločini i najcrnje intrige se peru novcem… Što se tiče mene lično, ja samo za jedno zahvaljujem Americi: ona mi je pomogla da ubijem odmah gospodske predrasude i potisnula me na stepen običnog smrtnika; nikakav posao za mene nije strašan).

 

Veći deo života su proveli u državi Ilinoj ili Čikagu. Radeći na Ilinojskoj železničkoj pruzi kao topograf, tamo je dobro upoznao preduzetnika Džordža MekLelena i advokata Abrahama Linkolna. Prvi od njih će postati glavni komandant armije Severa u Građanskom ratu, tokom prvih par godina rata, a drugi njegov pretpostavljeni u ulozi predsednika SAD, koji će zauvek ostati upamćen što je na celoj teritoriji ukinuo ropstvo crnaca u južnim državama, zbog kojih se taj rat uglavnom i vodio. Turčin je voljom napred pomenutih odmah dobio čin pukovnika, čovek takvog iskustva im je trebao, a izborom rezervista je postao komandant 19. ilionojskog puka polovinom 1861. godine. Interesantno je da su vojnici izabrali za svog komandanta Turčina umesto Ulisisa Granta, kasnijeg glavnokomandujućeg sve vojske i kasnijeg predsednika SAD. Grant je postao komandant 21. ilinojskog puka. Turčin je ubrzo postao komandant 8. brigade u Ohajskoj armiji kojom je zapovedao Don Karlos Bjuel. Žena Turčina, Nadin je postala vojni lekar.

Turčin je sa svojom brigadom pokazao zavidne uspehe sledeće 1862. godine u Tenesiju i Alabami, gde su u gradu Atina njegovi vojnici opljačkali dobar deo grada. Turčin, od ranije žestoki protivnik ropstva, je došao u sukob sa pretpostavljenim generalom Bjuelom, jer je odbegle robove iz graničnih država odbio shodno zakonu da vraća nazad, a sam Bjuel je bio robovlasnik i prikriveni simpatizer Juga. Zbog pljački u gradu Atina, Bjuel je Turčina predao vojnom sudu, koji ga je izbacio iz armije. Javnost na Severu je bila zgrožena, zahtevajući da se Turčin nagradi. Predsednik Linkoln je tako i učinio. Unapredio je Turčina u čin brigadnog generala i samim tim sud, koji se sastojao od pukovnika, je po tadašnjem zakonu bio ništavan, jer generala nisu mogli da osude pukovnici.

 

Brigadni general američke vojske, Džon Bejzil Turčin.

 

 

U jesen 1862. godine je 8. brigada Turčina trebalo da bude prebačena na front u Virdžiniji, ali je tokom prelaska mosta ne reci Biver-Krik u Indijani, deo voza propao u reku, pri čemu je poginulo 25 a ranjeno 114 ljudi. Turčin je posle povratka u Ilinoj napisao priručnik „Obuka brigade“ koji je naišao na masovnu primenu u armiji Severa. U drugoj polovini 1863. godine su se Turčin i njegova brigada odlično pokazali u bitkama kod Čikamuge i Čatanuge (Misionarski greben). U obe bitke je Turčin pokazao ličnu hrabrost i predvodio svoje vojnike u jurišima. Tokom bitke za Atlantu 1864. godine, u junu Turčina je pogodio srčani udar. Jedno vreme na mestu komandanta brigade ga je zamenjivala njegova žena Nadin, koja je bila lekar brigade.

U jesen iste godine je morao da napusti vojnu službu zbog pogoršanja zdravlja. Tokom kasnijeg života se bavio i izgradnjom i nekretninama, organizovao je dolazak Poljaka u Čikago. Pisao je knjige vezane za bitke u Građanskom ratu u kojima je učestvovao. Negde krajem 1860-ih je poželeo i da se vrati u Rusiju, ali ga je imperator Aleksandar II odbio njegovu molbu. Izveštaj o njegovom životu u Americi je napisao dugogodišnji ruski ambasador Štokl, koji je 1867. godine posredovao pri prodaji Aljaske Sjedinjenim državama. Zbog pogoršanja zdravlja, Džon Turčin i njegova žena Nadin su pred kraj života upali u bedu. Njihovi nekadašnji potčinjeni a kasnije senator Džozef Farken i general Grovoner su izdejstvovali od Kongresa da im odobri penziju od 50 dolara. 1901. godine je umro i sahranjen je na vojnom groblju u gradu Maunt Siti u Ilinoju, gde je pored njega, po istom osnovu sahranjena 1904. godine i Nadin.

 

Nadgrobni spomenik Ivana Vasiljeviča Turčinova i njegove supruge Nadežde. Preuzeto sa: infoglaz.rf

 

Prevod sa ruskog: D.S.

Izvor: https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%80%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2,_%D0%98%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%92%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D1%8C%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *