četvrtak , septembar 19 2019

Nastanak države Izrael (do 1918. godine)

Odakle težnja za nastanak Izraela?

Prvi pomen Izraela u istorijskim dokumentima srećemo na steli egipatskog faraona Merneptaha (vladao 1213-1203. godine pre nove ere). Tokom svoje kampanje,  Merneptah, koji je sin čuvenog faraona Ramzesa (tzv. Velikog), sukobio se sa mnogim narodima i gradovima. U svojoj pobedničkoj steli on navodi Izrael ali to se ne odnosi na državu već na nomadski narod. Prema tome, odnosi se na Izraelce kao narod.

 

 

Iznad je data slika stele (kameni spomenik) Merneptaha, koja se čita zdesna nalevo (u smeru u kome „gledaju“ ptice i životinje i pokazuju ruke u hijeroglifima iz tog pravca se čita) kao u arapskom jeziku.
Izdvojeni su uklesani hijeroglifi koji govore o Izraelcima.

Prvi red, na vrhu, je isečak sa same stele.
Drugi red odozgo je jasnija, crno-bela, fotografija istih hijeroglifa.
Treći, odozgo, su kompjuterski napisani hijeroglifi.
Četvrti, odozgo, je rotiran natpis kako bi izgledalo da se hijeroglifi čitaju kao u našem jeziku, sleva nadesno. Ovaj tip natpisa ćete svuda pronaći (npr. na Vikipediji).

Da posmatramo, poslednji četvrti. Na kraju njega primećujete tri vertikalne crtice, iznad kojih se nalaze siluete muškarca i žene, a levo od ovih simbola vidite jedan zakrivljeni štap. Šta sve to znači? To znači sledeće:
-štap – determinativ koji je simbol za strance (ljude koji žive izvan teritorije Egipta)
-siluete muškarca i žene – označava muškarce i žene
-tri crtice – simbol za množinu

Kada se iskombinuju ovi simboli, označavaju: mnogo stranaca muškaraca i žena = strani narod.
Kao što se iz ovoga vidi, prvi pomen reči Izrael ne odnosi se na državu već na narod.

U ovoj pobedničkoj steli faraona Merneptaha o Izraelcima piše sledeće:

„Seme Izraelaca više ne postoji“.

Ovo je, za sada, prvi pomen Izraela koji je posvedočen arheološkim nalazom. Starije od ovoga trenutno nema. Ova stela se čuva u Egipatskom muzeju u Kairu.

Kao što je poznato, prema biblijskoj tradiciji (=kazivanju), Jevreje izvodi Mojsije iz Egipat, oni se naseljavaju u Obećanu zemlju, njihovi vladari su Saul, David i Solomon, koji gradi Hram (čuveni Solomonov hram), a posle Solomona prestaje postojanje jedinstvenog kraljevstva i ono se deli na dva kraljevstva:
-Kraljevstvo Izrael, sa centrom u Samariji
-Kraljevstvo Judeja, sa centrom u Jerusalimu

Kraljevstvo Izrael prestaje da postoji 720. godine pre n. e. kada Samariju osvaja vladar Novoasirskog carstva, Šalmanaser V.
Kraljevstvo Judeja prestaje da postoji 586. godine pre n. e. kada vavilonski vladar Nabukodonosor II osvaja Jerusalim. Padom Judeje, počinje tzv. Vavilonsko ropstvo Jevreja koje se spominje u Starom zavetu.

Vavilonsko ropstvo za jevrejski narod prestaje kada persijski vladar Kir II (poznatiji i kao: Kir Veliki) osvaja grad Vavilon 539. godine pre n. e., uništava Novovavilonsko carstvo i dozvoljava povratak Jevreja u njihovu zemlju. Kir Veliki je rodonačelnik dinastije Ahemenida koja će vladati Ahemenidskim (=Persijskim) carstvom do osvajanja Aleksandra Makedonskog. Od nejevrejskih, tj. stranih, vladara, jedino se Kir II u Bibliji pominje sa odrednicom miropomazani (Knjiga proroka Isaije 45:1). On ima posebno mesto u judaizmu, a Jahve se njemu direktno obraća.
Posle povratka Jevreja u svoju zemlju, oni grade Drugi hram.

Prostor na kome se nalazi današnji Izrael u starom veku bio je pod vlašću Persijanaca, potom carstva Aleksandra Makedonskog, Seleukida da bi na kraju potpao pod vlašću Rimljana koji su ovde osnovali provinciju Judeju.
S vremena na vreme Jevreji su dizali neke bune protiv Rimljana. Veoma važan ustanak za istoriju Jevreja bio je onaj iz 66. godine nove ere. On je trajao četiri godine, a završio se neslavno za Jevreje kada je 70. godine n. e, posle opsade Jerusalima, ustanak ugušen. Ovaj ustanak je bitan za istoriju Jevreja jer je posle njega uništen Drugi hram. U Rimu je u čast vojskovođe Tita (lat. Titus) izgrađen tzv. Titov slavoluk na kome je se vidi kako rimski vojnici nose menoru (sedmokraki svećnjak, simbol judaizma).

Iako je dosta Jevreja stradalo tokom opsade Jerusalima, oni su nastavili da žive u gradu. Presudni ustanak bio je ustanak Bara Kohbe iz tridesetih godina II veka n. e. Ustanak se završio potpunim porazom jevrejskih ustanika. Jevrejska populacija u provinciji Judeja je bila desetkovana, svim Jevrejima je bio zabranjeno da žive u Jerusalimu, masovno su iseljavani, judaizam je zabranjen, a provincija Judeja je pripojena rimskoj provinciji Sirija koja je dobila naziv Sirija Palestina. Od ustanka Bara Kohbe traje jevrejsko lutanje po svetu koje se okončava 1948. godine stvaranjem Države Izrael.

Ovo je ukratko o istoriji jevrejskog naroda i istorije jevrejske državnosti u starom veku.

 

 

 

Početak cionističkog pokreta

 

Jedan od prvih koji je izbacio ideju nastanka Izraela u 19. veku bio je Mojsije Hes, nemački socijalista. On je u svojoj knjizi Rim i Jerusalim, objavljenoj 1862, prvi izbacio ideju da Jevreji mogu da formiraju pravu socijalističku državu u zemlji Izrael. Ova knjiga nije mnogo čitana u početku, ali kasnije jeste. Pažnju o stvaranju Izraela privukao je Leon (negde: Lev) Pinsker koji je 1882. objavio knjigu Samoemancipacija. U ovoj knjizi, Pinsker smatra da je izrazit anti-semitizam u svetu posledica nedostatka jevrejske države. U vreme izlaska ove knjige, u Rusiji se donose tzv. Majski zakoni koji su upereni protiv Jevreja, konrektno uvedena je zabrana na naseljavanje Jevreja širom Rusije. Pod uticajem Pinskera formiraju se cionistički klubovi širom Rusije, a federacija ovih klubova nazvana Hovevei Cion (Ljubitelji Ciona) se širi i van granica Rusije. Organizacija BILU (hebr. Beit Iakov lhu vnelha – u kući Jakova idi i mi ćemo te pratiti) podstiče iseljavanje Jevreja iz Rusije u Jerusalim. Ove dve organizacije pokrenule su tzv. prvu aliju (hebr. alija – odlazak). Jevreji se naseljavaju u manjem broju, ne više od 20 hiljada, naspram oko 570 hiljada ljudi koji govore arapski. Poljoprivredne zajednice koje formiraju Jevreji u Palestini u početku doživljavaju ekonomski i finansijski krah te su ubedili Rotšilde, poznate cioniste, da pomognu stvar. Rotšildi su pristali na pomoć i pomagali su jevrejska naselja sve dok ona nisu postala samo-dovoljna osamdesetih i devedesetih godina XIX veka.

Odlučujuću ulogu u cionističkom pokretu ima Teodor Hercl koji 1896. objavljuje knjigu Judenstaat (nem. Jevrejska država) u kojoj navodi osnovne postulate cionizma koji postaje politički pravac. U javnosti, Hercl ne pominje šta će biti sa starosedelačkim, arapskim, stanovništvom. Čak, šta više, u prepisci sa poznatim arapskim zvaničnikom Jusufom Zijom al-Halidom, koji je bio upravnik Jerusalima, vodi polemiku o tome kako cionizam ne zahteva raseljavanje Arapa te da će dolazak talentovanih i imućnih Jevreja samo doprineti razvoju Palestine. Privatno, Hercl je zagovarao raseljavanje i premeštaj arapskog stanovništva uz finansijsku nadoknadu za njihovo zemljište.

Godine 1897. Hercl saziva Svetski cionistički kongres u Bazelu (Švajcarska). Na ovom kongresu usvojen je dokument u kome se podstiču Jevreji širom sveta da naseljavaju Palestinu, a novoformirana Svetska cionistička organizacija ima zadatak da finansijski pomogne taj poduhvat. Propaganda cionista uzela je maha, a sam Hercl je u jednom momentu od britanske vlade dobio predlog da se Jevreji nasele u Britanskoj istočnoj Africi (Kenija) u oblasti Bele visoravni (eng. White Highlands). Ovaj poduhvat kasnije će imati pogrešan naziv Ugandski plan, iako on nema veze sa Ugandom već sa Kenijom. Predlog je bio da se Jevreji nasele u Argentinu i da od Argentine otkupe jedan deo teritorije. Međutim, svi cionisti bili su protiv Herclovih predloga i insistirali su na oblast Palestine jer se Cionizam ne može zamisliti bez brda Cion (mesto na kome je Mojsije primio 10 Božjih zapovesti).

Posle ovog kongresa, usledila je Druga alija (1905–1914) kada se Jevreji odlaze u Palestinu. Za razliku od prve alije, druga je bila daleko uspešnija, a među poznatim naseljima Jevreji podižu Tel Aviv. Najveće dostignuće druge alije bili su kibuci, kolektivne i samodovoljne farme koje su poslužile kao uzor za organizaciju Jevreja. Do početka Prvog svetskog rata, Osmansko carstvo zazire od naseljavanje Jevreja jer ne žele još jedno mesto gde će biti sukoba između naroda. Na drugoj strani, Velike sile zaziru od naseljavanje Jevreja u Osmansko carstvo zbog očuvanja dobrih odnosa sa Istanbulom.

 

Prvi svetski rat i Bliski istok

 

Prvi svetski rat samo je bio katalizator događaja na Bliskom istoku. Tokom Prvog svetskog rata, skoro sve sile su nastojale da dobiju podršku cionista zarad sopstvenih interesa. Sve do 1917. godine i ulaska SAD u rat, Jevreji u Americi nisu blagonaklono gledali na carističku Rusiju jer su i neki od njih izbegli pogrome Jevreja u Rusiji. Oni su u Oktobarskoj revoluciji videli nešto pozitivno te su podržali novu boljševičku vlast. Međutim, tada se postavlja pitanje da li će nova vlast, u kojoj su učešće uzeli i Jevreji, ostati u ratu. Nemci su takođe želeli da imaju podršku cionista kako bi SAD držale van rata, kako bi uticali na Britaniju u ratu i kasnije, kako bi držali novu sovjetsku vlast u Rusiji van rata. Zbog odnosa sa Osmanskim carstvom, Nemačka je morala da sa rezervom pristupa ovom problemu.

Strah Britanaca da bi izlaskom Rusije iz rata bilo omogućeno da Nemci ratuju na jednom frontu, dodatno je Britance gurnuo u pravcu podrške cionističkog pokreta. Pored toga, Britanci su imali u vidu da posredstvom Jevreja u Americi utiču i na SAD da u uđe u rat. Britanci su i razmišljali o tome da utiču na Jevreje u Nemačkoj da otkažu poslušnost kajzeru tako što bi London promenio stav o jevrejskoj državi.

Presudnu ulogu odigrao je Haim Vajcman, poznati hemičar u Velikoj Britaniji. On je uspeo da sintetizuje aceton za potrebe proizvodnje eksploziva, koji su Britanci uvozili iz Nemačke. Pored toga, britanski premijer Lojd Džordž, bio je fasciniran cionizmom čitajući Bibliju.

Britanski ministar spoljnih poslova Artur Balfur uputio je, 2. novembra 1917, pismo Valteru Rotšildu, predsedniku britanske cionističke federacije, u kome se navodi da britanska vlada gleda blagonaklona na uspostavljanje jevrejske države na teritoriji Palestine. Iako se radi o pismu, ovaj dokumenat poznat je kao Balfurova deklaracija.

 

Interesantan je podatak da je srpska vlada, na čelu sa Milenkom Vesnićem, bila prva vlada posle britanske koja je podržala deklaraciju i stvaranje jevrejske države. Predsednik vlade Vesnić uputio je pismo predstavniku srpske vojne misije u Vašingtonu, Davidu Albali, u kojem navodi da vlada Kraljevine Srbije sa simpatijama gleda na uspostavljanje jevrejske države. Arapi su u početku gledali sa podozrenjem na ovaj dokument, a kasnije su tražili od Britanaca da ga povuku.

 

Britanci su napravili dodatni problem jer su obećavali teritoriju Palestine Jevrejima, ali takođe su i Arapi polagali pravo na nju.

Dok je trajao rat, u britanskoj spoljnoj politici postojale su dve struje koje su imale drugačije stavove po pitanju Bliskog istoka:
-struja na čijem čelu je bio Džordž Kurzon, naslednik Artura Balfura
-struja na čelu sa lordom Kičenerom, ministrom rata od 1914. godine

Kurzon je smatrao da Osmanlije ugrožavaju Suecki kanal i da posle rata moraju da budu lišeni teritorije Palestine koja je predstavljala vrata ka Egiptu i Sueckom kanalu, koji je bio veza sa Indijom.
Kičener se plašio ruskog i nemačkog uticaja na britanske kolonije u južnoj Aziji te se zalagao da se od arapskih teritorija napravi tampon zona koja bi išla od Turske, preko Iraka, do Irana. Da bi ovaj pojas imao dubinu bile su neophodne teritorije naseljene Arapima.

Britanci su kroz razne pregovore uspeli da ubede Arapa da podignu ustanak protiv Osmanlija. Arapima je obećana država koja bi se prostirala od 37. paralele na severu do Arapskog mora na jugu, od Persijskog zaliva na istoku do Mediterana na zapadu. Teritorije koje su bile zapadno od linije Damask-Homs-Hama-Alepo, Liban i Palestina nisu ulazile u sastav buduće arapske države ali je ostavljena mogućnost za kasniju korekciju.
Arapi svi srećni, dignu bunu, ginu za britanske interese ali uvereni da će dobiti jedinstvenu arapsku državu.

Međutim, još jedan jadac. Dok pregovaraju sa Arapima i Jevrejima, Britanci pregovaraju i sa Francuzima. Rezultat toga je čuveni Sajks-Pikotov sporazum iz 1916. o podeli Osmanskih provincija na teritoriji Bliskog istoka.

Prema ovom sporazumu, podela je sledeća:

Britanci dobijaju:
-Južni deo Iraka, od Bagdada do Persijskog zaliva,
-luke Akru i Haifa u Palestini

Francuzi dobijaju:
-priobalni deo Sirije,
-provincije Adana i Kilikija

Palestina je ostavljena za međunarodnu upravu, a od ostataka teritorija trebalo je da bude formirana arapska država ili konfederacija arapskih država. Kada bi se formirao arapski entitet i on bi bio podeljen na sfere uticaja između Francuza i Britanaca. Francuzi bi imali uticaj nad ostatkom Sirije i severnim Irakom sa gradom Mosulom. Britancima bi pripao prostor između Palestine i Irana (danas Jordan).

 

Prema mapi, plavom bojom je obeležena teritorija koja bi prema sporazumu pripala Francuzima. Britancima bi pripalo ono obeleženo crvenom bojom. Ostatak teritorije (bez boje, ali obeležen slovima A i B) bila bi neka buduća arapska država s tim što bi se u oblasti obeležena sa A pitali Francuzi, a u oblasti obeleženom sa B odlučivali bi Britanci. Žutom bojom obeležena je Palestina koja je trebala da bude pod međunarodnom upravom. Kad se kaže međunarodna uprava, misli se na upravu koju se dogovore Britanci i Francuzi jer su oni pobedili u ratu te su zadržavali pravo da o tome odlučuju.

Za saglasnost Rusije za ovaj sporazum, carskoj Rusiji obećana je teritorija istočne Anadolije i veći deo severnog Kurdistana. Ovaj dogovor između Francuza i Britanaca držan je u tajnosti kako ne bi remetio postojeće dogovore sa Arapima. Međutim, izbija Oktobarska revolucija, Lenjin je protivnik tajnih sporazuma te objavljuje ovaj sporazum. Kada su Arapi čuli bili su šokirani, ali vrlo brzo su ih Britanci ubedili da je sporazum laž i da je delo osmanske propagande kako bi se narušio savez Britanaca i Arapa.

Da sumiramo na kraju:
-Britanci obećavaju Jevrejima teritoriju za državu na mestu gde žive Arapi,
-Britanci obećavaju Arapima državu, a Arapi računaju da će to biti zemlja gde su Arapi većina (uključujući i Palestinu)
-Britanci i Francuzi ne gledaju interese Arapa i Jevreja već kalkulišu iz svog ugla i ne obaziru se mnogo na obećanja.

Rezultat: scena je postavljena, sukob između Arapa i Jevreja je neizbežan.

 

Igor Rakić, master istoričar

 

Tekst je preuzet sa sajta: www.mycity-military.com

https://www.mycity-military.com/Ostalo-5/Arapsko-izraelski-sukob-i-moderna-istorija-Bliskog-istoka.html

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *