četvrtak , april 25 2019

Sporazum o razdvajanju oružanih snaga Sirije i Izraela iz 1974. godine

Nastanak zone razdvajanja na Golanskoj visoravni

 

Pozadina pregovora

 

Tokom Arapsko-izraelskog rata 1967. Izrael je okupirao teritoriju Golanske visoravni zajedno sa gradom Kuneitrom, administrativnim centrom ove teritorije Sirije. Posle potpisivanja prekida vatre između Sirije i Izraela, uspostavljena je tzv. „ljubičasta linija“ koja je dobila naziv po boji kojom je iscrtana na karti koju je predstavila Organizacija Ujedinjenih nacija (dalje: OUN).

U iznenadnom napadu Egipta i Sirije na Izrael, 6. oktobra 1973. Sirijci su uspeli da povrate deo izgubljenih teritorija ali u kontra-napadu izraelske vojske sve teritorije koje je oslobodila sirijska vojska su ponovo izgubljene. Pored toga, Izraelci su produžili svoj napad te su osvojili i teritorije koje su se nalazile istočno od „ljubičaste linije“ iz 1967. I pored intervencije Saveta bezbednosti OUN-a i usvajanja niz rezolucija (Numeracije: 338. i 339), stanje na Golanskom frontu bilo je daleko umirenog. Zabeleženo je niz granatiranja na obe strane, a zategnuta situacija pretila je da marta 1974. eskalira u novi sukob.

 

Tok pregovora

 

Potpisivanjem sporazuma o razdvajanju snaga između Egipta i Izraela 18. januara 1974. godine omogućilo je da se pažnje više poseti odnosu Izraela i Sirije. Kao i u slučaju egipatsko-izraelskog sporazuma i ovde su se aktivnije umešale SAD koje su nastojale da arapsko-izraelski sukob skinu sa dnevnog reda na najbolji mogući način s obzirom na to da ih je pogađala „naftna kriza“ koju su uvele arapske zemlje zbog savezništva Vašingtona sa Izraelom.

Tokom aprila i maja 1974. američki državni sekretar Henri Kisindžer otpočeo šatl diplomatiju (pregovori u kome posrednik putuje kod više strana koje odbijaju da sednu uz zajednički pregovarački sto) između Damaska i Tel Aviva u nameri da se zaraćenost između Izraela i Sirije pretvori u malo čvršće primirje.

Pripreme terena za početak pregovora radi postizanja sirijsko-izraelskog sporazuma započele su marta 1974. dolaskom Moše Dajana u Vašington. Tom prilikom od Dajana je traženo da se Izrael odrekne grada Kuneitre i malog (simboličnog) pojasa teritorije zapadno od nekadašnje „ljubičaste linije“. Na taj način, Sirijci bi imali mogućnost da i pored vojničkog poraza u oktobru 1973. izvuku promenu u graničnoj liniji sa Izraelom. U pogledu Sirije, razgovorima između Asadovog izaslanika, generala Hikmata al-Šihabija, načelnika sirijske vojno-obaveštajne službe, omogućilo je da Sirijci prihvate razgraničenje po principu „tri zone“ koje je primenjeno na Sinaju između Egipta i Izraela. Plan je bio da centralna zona, u kojoj bi bile snage OUN-a, razdvaja dve zone, izraelsku i sirijsku, u kojoj bi bilo nametnuto ograničenje naoružanja i vojnih snaga. Pregovori su nailazili na brojne probleme poput toga kako će izgledati izraelska, a kako sirijska najdalja linija ka protivniku, koliko će biti kontingent snaga OUN-a u zoni razdvajanja, a najvažnije je pitanje bilo ko će da kontroliše brda oko grada Kuneitre – Izrael se odrekao kontrole ovih brda.

Posebno goruće pitanje je bilo pitanje upada palestinskih fedajina (boraca) preko linije razgraničenja. Američki sekretar je predlagao da se u sporazumu nađe i odredba, slična onoj koja je u egipatsko-izraelskom sporazumu, po kome se Izrael i Sirija suzdržavaju od svake vojne i paravojne akcije. Posle napetijih pregovora i opipavanje pulsa Kisindžeru, Asad je izjavio da neće prihvatiti bilo kakvo ograničavanje akcije Palestinaca. Kako bi se oslobodio pritiska Kisindžera, Hafez el-Asad je u medijima izjavio da sporazum o razdvajanju snaga neće uključivati i palestinske snage.

Ovakav sirijski stav, Kisindžer je protumačio da je pitanje palestinskih gerilaca više političko nego praktično pitanje s obzirom na to da Asad nikad nije dozvoljavao pokretanje palestinskih akcija sa teritorija Sirije. Ovakvu poziciju o izuzimanju palestinskih boraca iz sporazuma, Kisindžer je preneo u Vašington i tom prilikom napomenuo je da Izrael zadržava pravo da uzvrati na napade palestinskih boraca ukoliko se dogode. Američko shvatanje je predstavljeno Asadu na šta je on odgovorio da to što Amerikanci misle da urade (u ovom slučaju da kažu Izraelcima da imaju pravo da napadnu palestinske gerilce ukoliko ih ovi napadnu) je stvar SAD, a ne Sirije.

Na drugoj strani, Izrael se odrekao svih teritorija koje je osvojio posle oktobra 1973, ali i jednog uskog pojasa zapadno od grada Kuneitre. Izraelci su napustili i sam grad ali su prilikom napuštanja grada uništili veći broj zgrada, vodovod i putnu mrežu, kao što su to uradili i u okolini Sueca, zbog čega su dobili osudu od strane OUN-a.

Sirijci i Izraelci su se dogovorili da će ograničiti snage i naoružanje 20 kilometara od njihovih prednjih linija, dok će sredstva PVO biti postavljena na 25 kilometara od prednjih linija.

Sporazum između Izraela i Sirije potpisan je 31. maja 1974. godine u Ženevi.

Tekst sporazuma:

 

SPORAZUM O RAZDVAJANJU ORUŽANIH SNAGA SIRIJE I IZRAELA NA GOLANSKOM FRONTU

a) Izrael i Sirija će strogo poštovati prekid vatre na kopnu, moru i u vazduhu, i uzdržavaće se od svake vojne akcije protiv druge strane, od trenutka potpisivanja ovog dokumenta, primenjujući rezo1uciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 338, od 22. oktobra 1973. godine.

b) Oružane snage Izraela i Sirije biće razdvojene, u skladu sa sledećim principima:

1. Sve izraelske oružane snage nalaziće se zapadno od linije, koja je obeležena kao „linija A“ na mapi koja je priključena ovom dokumentu, osim u oblasti Kuneitre, gde će se nalaziti zapadno od „linije A-1“.

2. Čitava teritorija istočno od „linije A“ biće pod sirijskom upravom, a sirijski civili vratiće se na ovu teritoriju.

Z. Oblast između „linije A“ i linije koja je označena na priloženoj mapi kao „linija V“, predstavljače oblast razdvajanja. U toj oblasti biće stacionirane snage Ujedinjenih nacija za nagledanje razdvajanja (UDOF), ustanovljene u skladu s propratnim protokolom.

4. Sve sirijske oružane snage nalaziće se istočno od linije koja je na priloženoj mapi označena kao „linija V“.

5. Postojaće dve podjednake oblasti u kojima će biti ograničeni naoružanje i snage – jedna zapadno od „linije A“, a druga istočno od „linije B“, o čemu je postignuta saglasnost.

6. Vazduhoplovnim snagama dveju strana biće dozvoljeno da operišu do njihovih odgovarajućih linija, bez ometanja s druge strane.

s) U oblasti između „linije A“ i „linije A-l“, na priloženoj mapi, neće biti oružanih snaga.

d) Ovaj sporazum i priloženu mapu potpisaće predstavnici Izraela i Sirije u Ženevi, ne kasnije od 31. maja 1974. godine u egipatsko-izraelskoj vojnoj radnoj grupi ženevske mirovne konferencije pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, a pošto se toj grupi pridruži sirijski vojni predstavnik i uz učešće predstavnika Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.

Precizno obeležavanje detaljne mape i plan sprovođenja razdvajanja snaga izradiće vojna radna grupa koja će se saglasiti o fazama tog procesa. Vojna radna grupa, kako je to gore opisano, ročeće svoj rad u tom cilju pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, u toku od 24 časa posle potpisivanja ovog sporazuma. Ona treba da završi svoj zadatak u roku od pet dana. Razdvajanje će početi 24 časa posle završetka ovog zadatka u vojnoj radnoj grupi. Proces razdvajanja snaga biće završen najkasnije 20 dana posle njegovog početka.

e) Izvršavanje odredaba iz paragrafa A, B i C nadžiraće osoblje Ujedinjenih nacija, uključujući i, ro ovom sporazumu uspostavljene, snage Ujedinjenih nacija za nadgledanje razdvajanja.

f) u roku od 24 časa posle potpisivanja ovog sporazuma u Ženevi, svi ranjeni ratni zarobljenici, koje obe strane uzajamno drže, biće razmenjeni pod kontrolom međunarodnog Komiteta Crvenog krsta. Sutradan ujutro, posle obavljanja tog zadatka, vojne radne grupe, svi preostali ratni zarobljenici biće repatrirani.

g) Posmrtni ostaci svih vojnika, koji se nalaze na obema stranama, biće vraćeni, radi sahrane, njihovim zemljama u roku od deset dana posle potpisivanja ovog sporazuma.

h) Ovaj sporazum nije sporazum o miru. On je korak ka pravednom i trajnom miru, na osnovi rezolucije Saveta bezbednosti broj 338, od 22. oktobra 1973. godine.

 

Zone ograničenja naoružanja

 

Istočno i zapadno od zone razdvajanja (kojim patroliraju snage UNDOF-a) utvrđene su dve zone, svaka dubine po 25 kilometara, radi ograničenja naoružanja i vojnih snaga.
I izraelska i sirijska zona podeljene su na tri manje zone.
-Od „linije A“ i „linije B“ do 10. kilometara, Izrael i Sirija mogu da rasporede maksimalno 6000 vojnika, 75 tenkova i 36 artiljerijskih oruđa.
-Od 10. do 20. kilometara od svojih prednjih linija, Izrael i Sirija mogu da rasporede maksimalno 450 tenkova i 162 artiljerijska oruđa.
-Od 20. do 25. kilometara, zapadno od „linije A“ i istočno od „linije B“, Izrael i Sirija ne smeju da postavljaju bilo kakvo naoružanje.

Nakon 25. kilometara udaljenosti od „linije A“ i „linije B“ prestaju da važe ograničenja i moguće je rasporediti neograničen broj ljudstva i tehnike.

Izvor: Area of Limitation (AOL) /U:/ Terry M. Mays, Historical Dictionary of Multinational Peacekeeping, The Scarecrow Press Inc, Plymouth 2011, 56.

Sastav UNDOF-a

 

U početku (1974. godine) kontingent UNDOF-a činili su vojnici iz Austrije, Perua, Kanade i Poljske. Danas to čine trupe iz Fidžija, Holandije, Indije, Irske, Nepala i Filipina. Trupama u svom radu pomaže Organizacija OUN-a za nadgledanje primirja (formirana još maja 1948. godine zbog izraelsko-arapskog sukoba) i njena sekcija Osmatračka grupa Golan (na mapi upisana: OOG).

 

Mapa preuzeta sa: Department of Field Support Cartographic Section, United Nations – http://www.un.org/Depts/Cartographic/map/dpko/undof.pdf

 

Igor Rakić, master istoričar

 

Tekst je preuzet sa sajta: www.mycity-military.com

https://www.mycity-military.com/Ostalo-5/Arapsko-izraelski-sukob-i-moderna-istorija-Bliskog-istoka.html

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *