nedelja , jun 16 2019

Sovjetsko/rusko-sirijski odnosi kroz istoriju (Pregled odnosa do dolaska Vladimira Putina na čelu Rusije 2000. godine)

Pre 1944. godine

Prema nekim arapskim srednjevekovnim izvorima, Rusi su služili u vizantijskoj vojsci u Siriji u 10. i 11. veku. Posle Karlovačkog mira, 1699. godine, veći broj Rusa, hodočasnika, posećivao je Siriju, na putu ka Palestini, gde su uspostavljali veze sa hrišćanskim pravoslavnim zajednicama. Tridesetih godina 19. veka, ruska konzularna predstavništva bila su otvorena u Alepu, Latakiji, Bejrutu i Saidu, a 1893, otvoreno je i konzularno predstavništvo u Damasku. Ubrzo nakon ovoga, usled finansijskih problema i nezainteresovanosti zvanične Rusije da proširi svoje delovanje izvan aktivnosti za potrebe hodočasnika, rusko Carsko pravoslavno društvo proširilo je svoje aktivnosti u Siriji. Do 1905. otvorene su 74 škole, a do 1910. godine društvo je trošilo većinu svojih prihoda na obrazovanje u Siriji zanemarujući osnovne obaveze prema ruskim hodočasnicima na putu za Svetu zemlju.
Posle vekovima dominacije Grka, prvi arapski patrijarh izabran je 1899. na čelu Antiohijske patrijaršije uz pomoć Rusije, sirijskih hrišćana i muslimana. Arapski nacionalista Sati el-Husri kasnije je izjavio da je ovo „prva pobeda arapskog nacionalizma“.
Tokom Prvog svetskog rata i sa dolaskom boljševika na vlast u Rusiji, rusko prisustvo u Siriji bilo je privremeno okončano jer je Sirija, početkom dvadesetih godina 20. veka, postala mandatna teritorija pod upravom Francuske. Boljševici u Rusiji nisu bili zainteresovani za arapske hrišćanske zajednice ali su bili zainteresovani za razvoj komunističkog pokreta na Bliskom istoku. Uz pomoć boljševika, dvadesetih godina 20. veka, osnovana je sirijsko-libanska komunistička partija koja nije imala veću ulogu u političkom životu.

 

Prva decenija Hladnog rata (1944/45 – 1954)

 

Tokom Drugog svetskog rata, komunistička aktivnost u Siriji i Libanu doživljava preporod, a posle bitke kod Staljingrada dolazi do većih simpatija u korist Rusije. Sirijski komunisti naglašavaju program nacionalnog ujedinjenja i borbu protiv fašizma, stavljajući u drugi plan socijalističku revoluciju.
SSSR postaje prva zemlja u svetu koja priznaje nezavisnost Sirije i Libana u julu 1944. godine pre formalne nezavisnosti Sirije i povlačenje Francuza 17. aprila 1946. Komunistički pokret imao je uticaj na pokret za nezavisnost, naglašavajući jedinstvo i umereniji stav drugih grupa kako njihovi politički stavovi po nacionalnom pitanju ne bi ugrožavali antifašističku borbu. Posle gašenja Kominterne 1943. dolazi i do podele u sirjsko-libanskoj komunističkoj partiji pa tako nastaju dve partije: KP Sirije i KP Libana. Najverovatnije da je Sirija bila važnija za SSSR od ostalih arapskih država iz dva razloga:
-zaobilazila je Tursku i Irak, zemlje koje su bile prozapadno orijentisane,
-KP Sirije, i grupe okupljene oko nje, ostvarila je veliki uticaj tokom Drugog svetskog rata.

Tajni ugovor sa između SSSR-a i Sirije potpisan je 1. februara 1946. u kojem se Sovjetski savez obavezao da će pomoći Siriji u formiranju vojske. Poseban deo u ovom ugovoru odnosio se na ekonomske i kulturne veze između dve države.
Aprila 1948. Izrael je proglasio nezavisnost te je otpočeo rat između arapskih država i Izraela. U ovom ratu, koji je okončan 1949. godine, SSSR je oružjem, preko Čehoslovačke, pomagao Izrael jer su za cilj imali proširenje uticaja u regionu posle odlaska kolonijalnih sila Velike Britanije i Francuske. Ovo je poremetilo sovjetsko-sirijske odnose.
Posle Drugog svetskog rata, u prvoj deceniji Hladnog rata (1945-1955), Sovjetski savez nije gledao blagonaklono na vlast u Siriji optužujući je da ugnjetava svoj narod i da je oruđe u rukama „zapadnog imperijalizma“. Međutim, smrću Staljina u martu 1953. i dolaskom Nikite Hruščova na čelu SSSR-a započelo je nova etapa u odnosima SSSR-a i zemalja Trećeg sveta, među kojima su se nalazile zemlje arapskog sveta, a među njima i Sirija. Na 20. kongresu KP SSSR-a priznata je progresivna uloga Trećeg sveta, a kao rezultat ovakve ocene arapski svet našao se u fokusu sovjetske spoljne politike.
Odnosi između Sirije i SSSR-a počeli se da se poboljšavaju posle završetka Prvog arapsko-izraelskog rata, a 9. aprila 1950. sirijski ministar državne ekonomije, Maruf al Davalibi, predložio je potpisivanje sporazum o nenapadanju između SSSR-a i Sirije.
U istom periodu, odnosi SSSR-a i Izraela su počeli da se pogoršavaju te je otopljavanje odnosa sa Sirijom i drugim arapskim zemljama bio logičan proces prebacivanja sovjetske interesne sfere na arapske zemlje na Bliskom istoku.

 

Uzlazna putanja u odnosima SSSR-a i Sirije (1955 – 1970)

 

Sirijsko okretanje ka SSSR-u i zbližavanje sa Moskvom takođe je bilo posledica interesa. Krajem 1954. i početkom 1955. odnosi između Sirije i njenih suseda, Turske i Iraka, bili su značajno uzdrmani jer su postale deo prozapadnog Bagdadskog pakta (formiran aprila 1955). Turska i Irak zapretile su Siriji da će je napasti ukoliko bude neprijateljski nastrojena prema Bagdadskom paktu i ukoliko prekrši princip neutralnosti tj. ukoliko pristupi drugim vojnim savezima.
Iako je Egipat za Sovjetski savez bio najvažniji partner, Sirija nije zanemarivana. Kada je u februaru 1954. sa vlasti u Siriji svrgnut vojni diktator Adib el-Šiškali i kada je uspostavljena vlast koja je bila više naklonjena demokratiji, Sovjeti su svoj centar kulturnih i propagandnih aktivnosti preselili iz Bejruta u Damask.
Ulazak u sirijsku vlast i BAS partije, posle svrgavanja el-Šiškalija, predstavljao je početak dobrih odnosa između Sirije i SSSR-a.
Ideologija BAS partije zasnivala se na arapskom nacionalizmu, arapskom jedinstvu i jačanju Arapa. Kao takva ona se zasnivala na principima anti-imperijalizma, borbe protiv Zapada, sekularizmu i socijalizmu među Arapima. Iz sovjetskog ugla, BAS partija je predstavljala nacionalnu i sitnu buržoaziju što je svrstavalo u buržoasku nacionalističku partiju. Ovo je pozitivno ocenjeno od strane političkog rukovodstva SSSR-a posle Staljinove smrti, koje je imalo drugačije pozicije po pitanjima klasne borbe u zemljama Trećeg sveta. U skladu sa takvom politikom, Sirijskoj komunističkoj partiji je naređeno da sarađuje sa BAS partijom bez obzira što su obe partije bile konkurencija jedna drugoj. Zbog ovakvog delovanja, moguće da je SSSR smatrao Siriju daleko boljim osloncem za svoju bliskoistočnu politiku od Egipta. Sekularizam i socijalizam BAS partije, prema sovjetskom shvatanju, bio je daleko pristupačniji od Naserizma, a želja rukovodstva BAS partije da sarađuju sa sirijskim komunistima možda je dodatno ohrabrivalo Sovjete za dalje zbližavanje. Bez obzira što je u strategijskom smislu Egipat bio daleko važniji saveznik od Sirije, Sovjete je verovatno više interesovao čvrst politički i ideološki oslonac u regionu od strategijskog interesa.
U istoriografiji, za početak sovjetskog intenzivnijeg delovanja na Bliskom istoku uzima se 1955. godina kada se potpisuje ugovor o isporuci oružja između Čehoslovačke i Egipta, u predvečerju Suecke krize. Međutim, ugovor o isporuci oružja sa Sirijom, potpisan je aprila 1954. Tom prilikom, Čehoslovačka je Siriji isporučila 44 tenka tipa Pancer IV.
Ubrzo posle zaključivanje čehoslovačko-egipatskog sporazuma o isporuci oružja u septembru 1955, sovjetsko-sirijski trgovinski ugovor potpisan je u novembru iste godine. U isto vreme, sovjetsko diplomatsko predstavništvo u Damasku i sirijsko u Moskvi uzdignuta su u rangu ambasade. Između 1954. i 1955. krediti koje su odobrile Siriji zemlje Istočnog bloka i SSSR dostigli su 363 miliona dolara, a sovjetski udeo u sirijskom izvozu popeo se sa 0,5% na 7,8%. U periodu 1955-1958. Sirija je na ime vojne i ekonomske pomoći od SSSR-a primila 294 miliona dolara, dok je Egipat dobio 485 miliona dolara.
Odnosi između Sirije i Sovjetskog saveza nastavili su da idu uzlaznom putanjom tokom 1956. i 1957. godine. Paralelno sa vojnom saradnjom, zemlje Istočnog bloka nudile su pomoć Siriji u izgradnji hidroelektrana i sistema za navodnjavanje. U novembru 1956. prilikom posete sirijskog predsednika Šukrija el-Kuvatlija Moskvi, sovjetsko rukovodstvo je obećalo da će štititi sirijsku nezavisnost.
Sovjetsko zbližavanje sa Sirijom i jače prisustvo SSSR-a na Bliskom istoku plašilo je Sjedinjene američke države. Januara 1957. Dvajt Ajzenhauer proklamovao je doktrinu suprotstavljanja komunističkom širenju na Bliskom istoku, koja je ostala upamćena kao Ajzenhauerova doktrina. Američko rukovodstvo nije blagonaklono gledalo na jačanje sovjetskog uticaja u Siriji, a pre svega nije moglo da dopusti da se sovjetski sateliti nalaze daleko od granica SSSR-a. Američko rukovodstvo nastojalo je da uz pomoć arapskih država (Saudijske Arabije, Iraka i Jordana) promeni rukovodstvo u Damasku, ali je na kraju za to izabrana Turska.
Strah da bi Sirija mogla da postane komunistička zemlja na Bliskom istoku povećan je kada je na čelu armije došla ličnost koja je dovođena u vezu sa Sirijskom komunističkom partijom. Avgusta 1957. sirijsko rukovodstvo proteralo je trojicu američkih diplomata pod optužbom da su pripremali puč. Zahlađenje američko-sirijskih odnosa doneo je strah kod Sirijaca da bi SAD mogle da se pozovu na Ajzenhauerovu doktrinu kako bi zaštitili svoje interese na Bliskom istoku. Verovatno po nagovoru SAD, ali i u strahu od širenje komunizma na južnim granicama, Turska je počela da raspoređuje vojsku na granici sa Sirijom. Tom prilikom došlo je do nekoliko incidenata između Turske i Sirije, a Turci su zapretili da će izvršiti invaziju na Siriju ukoliko na čelu vlade u Damasku dođu komunisti ili ukoliko SSSR ima uticaj na sirijsko rukovodstvo. SSSR je stupio u akciju u nameri da spreči, ono što su oni videli kao, američku intervenciju u Siriji. Sovjetsko rukovodstvo predložilo je SAD-u da pregovaraju, a predlagali su da deo pregovora bude i pitanje snabdevanje oružjem na Bliskom istoku. SAD su odbile bilo kakve pregovore, a zbog takvog ishoda Sovjeti su zapretili Turskoj i SAD da očekuju reakciju SSSR-a ukoliko Sirija bude napadnuta. Kako bi se dao kredibilitet ovim pretnjama Moskve, SSSR je započeo sa raspoređivanjem trupa na granici sa Turskom dok su dva ratna broda poslata u sirijsku luku Latakija. Istog dana kada je SSSR zapretio Turskoj, američki državni sekretar Džon Foster Duls izjavio je da tursko-sirijska situacija nije garancija da će SAD stupiti u akciju, a turska vlada je poslala poruku Damasku da joj namera nije da izvrši invaziju na Siriju. Sirijska kriza potpuno je utihnula do oktobra, a Moskva i Damask su naglasile svoje zasluge za ovakav ishod.
Američki neuspeh u Siriji imao je za posledicu kratkotrajno zbližavanje SAD i Egipta. Administracija u Vašingtonu smatrala je da je Gamal Naser u Egiptu najbolja opcija za sprečavanje širenje komunizma i sovjetskog uticaja u regionu. Uspostavljanje Ujedinjene Arapske Republike 1. februara 1958. godine, imao je za posledicu potpunu obustavu sovjetskog uplitanja u Siriji. Tokom postojanja UAR, Naser je zabranio delovanje svih pokreta koji su bili protiv egipatsko-sirijske unije, a među kojima je bila i sirijska komunistička partija. Na zvaničnom nivou, SSSR je podržao uniju Egipta i Sirije i izneo verovanje da će „unija biti konsolidacija mira i stabilnosti na Bliskom istoku“. Na drugoj strani, kada je Sirija proglasila nezavisnost od UAR 29. septembra 1961. godine, SSSR je bio prva zemlja koja je priznala nezavisnu Siriju svega devet dana nakon puča u Siriji, a u Moskovskoj „Pravdi“ 7. oktobra 1961. objavljeno je saopštenje Sirijske komunističke partije u kome se daje podrška nezavisnosti Sirije označavajući nezavisnost kao istorijsku pobedu sirijskog naroda.
Novo rukovodstvo u Siriji nije bilo dugog veka jer je usledio novi puč 8. marta 1963. Ovog puta, na vlast je došla BAS partija. SSSR i sirijski komunisti nisu podržavali BAS partiju ali Moskva je objavila da želi razvoj prijateljskih odnosa sa Damaskom.
Saradnja Sirije sa zemljama sovjetskog bloka na svim poljima značajno je povećana kada je su na čelu Sirije, posle pučeva u januaru 1965. i 23. februaru 1966, došla radikalne struje BAS partije. Ovi radikalni basisti objavili su da im je krajnji cilj uspostavljanje socijalizma dok im je namera bila da modernizuju ekonomiju kako bi stvorili jaku armiju da bi se suprostavili Zapadu i Izraelu. Ovim željama Moskva je izašla u susret i aprila 1966. Damasku je ponuđen kredit od 120 miliona dolara za razvoj infrastrukture.
Januara 1967. došlo je do međupartijske saradnje između sirijske komunističke partije i BAS partije. Ekonomska saradnja i vojna pomoć se povećavala, a do dolaska Hafeza el-Asada na vlast, novembra 1970, Sirija je viđena kao najradikalnija arapska država sa najbližim odnosima sa SSSR-om.
Posle poraza arapskih država u junskom ratu 1967. Sirija je postala još više zavisna od pomoći Moskve. U godini nakon Junskog rata, SSSR je arapskim državama, uglavnom Egiptu i Siriji, uputio ekonomsku pomoć u visini od jedne milijarde dolara dok je vojna pomoć iznosila 1,7 milijardi dolara. Iako je SSSR prihvatio Rezoluciju SB OUN 242, kojom se poziva na pregovore o miru i priznanju Izraela, Sirija je odbila da prihvati ovaj dokument. Ovo samo govori o tome da, bez obzira na svu ekonomsku i vojnu pomoć koju je uputio SSSR, Sirija nije pratila sovjetski spoljnopolitički kurs. Ovakav raskorak u stavovima Moskve i Damaska bio je očigledan i narednih godina.

 

Od Hafeza el-Asada do Gorbačova (1970 – 1985)

 

Dolazak Hafeza el-Asada na čelu Sirije, novembra 1970, bio je prekretnica u sovjetsko-sirijskim odnosima. U periodu između 1970. godine i dolaska Gorbačova na čelu SSSR-a, Sirija je profitirala od vojne pomoći i drugih dobara koja su stizala iz SSSR-a. Prilikom posete Asada Moskvi, februara 1971, zaključen je ugovor o kupovini oružja u vrednosti od 700 miliona dolara. Velike isporuke sovjetskog naoružanja Siriji tokom 1972. i 1973. omogućile su da Sirija uzme aktivno učešće u Četvrtom arapsko-izraelskom ratu, oktobra 1973. godine.
Saradnja sa zemljama Istočnog bloka doživela je maksimum posle Sadatovog udaljavanja od Moskve i prekid intenzivnih sovjetsko-egipatskih odnosa. Posle toga, Sirija je postala sovjetski najpouzdaniji saveznik na Bliskom istoku. Prema istraživanjima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mir, između 1974. i 1985. SSSR je Siriji dostavio oko 550 letelica, 2500 tenkova, 1200 oklopnih transportera. Najveći deo opreme isporučen je nakon potpisivanje sporazuma u Kemp Dejvidu između Egipta i Izraela 1979. godine. U kasnim sedamdesetim godinama 20. veka, vojna pomoć Moskve iznosila je 3,67 milijardi dolara, a između 1971. i 1980. ekonomska i tehnička pomoć se utrostručila.
Sovjetska intervencija u Avganistanu nije imala posledice na odnose sa Sirijom, a 8. oktobra 1980. potpisan je Sporazum o prijateljstvu i saradnji između SSSR-a i Sirije. Iako je ovaj sporazum značio još bliže vojne i ekonomske odnose sa SSSR-om, Moskva se obavezala da će poštovati sirijsku nesvrstanu politiku. Godine 1986. Sirija je bila najveći nekomunistički kupac sovjetskog oružja. Sirijsko rukovodstvo smatralo je SSSR svojim saveznikom koji ih nije prisiljavao da slede sovjetsku politiku.
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, nekoliko sirijskih političkih poteza išli su u suprotnosti sa stavom SSSR-a. Npr. 1976. Brežnjev nije imao uspeha u zaustavljanju sirijskih oružanih akcija protiv PLO-a, koji je Moskva smatrala prirodnim saveznikom Sirije. Zvanična Moskva takođe nije uspela da zaustavi sirijske vojne akcije protiv Jasera Arafata i PLO tokom 1983, a odnosi između Sirije i Iraka, koji je takođe bio saveznik SSSR-a, nisu poboljšani. Izbegavanje Moskve da obuzda Siriju imalo je svojih razloga: želja da se očuva čvrsta pozicija SSSR-a na Bliskom istoku preko Sirije. Takođe, Sirija nije osudila sovjetsku intervenciju u Avganistanu, iako su sve islamske zemlje to učinile, a među njima sovjetski saveznik Irak. Tokom rata između Etiopije i Naconalnog fronta za oslobođenje Eritreje, Sirija je podržala režim Mengistua Hajla Marijama suprotno od stava arapskih država.
Zahtevi Sirije da ih Moskva snabdeva naprednim oružjem, po ugledu na SAD koje snabdevaju Izrael, nisu urodili plodom. Današnja istoriografija smatra da je ovakvo oklevanje posledica straha da SSSR ne prihvati odgovornost za eventualne akcije Sirije. U prilog ovoj tvrdnji ide i ravnodušnost Moskve prema arapskim državama tokom intervencije Izraela u Libanu 1982. godine, a simboličan kraj dobrih odnosa ogledao se u poseti Asada Moskvi novembra 1984. kada je tadašnji sovjetski lider Konstantin Černjenko bio hladan prema interesima Sirijaca. Dolazak Gorbačova na čelu SSSR-a, marta 1985, samo je još više ubrzalo opadanje sovjetsko-sirijskih odnosa.

 

U eri Gorbačova (1985 – 1991)

 

Sredinom osamdesetih godina 20. veka, dogovori o detantu (popuštanju) bili su potpuno prihvaćeni od strane Sovjeta. Prema mišljenju nekih ruskih istraživača, jedan od produkta ovih dogovora bio je i taj da su Sovjeti zanemarili i napustili svoje „nacionalne interese“ na Bliskom istoku, koji su zapravo bili i interesi sovjetskih arapskih saveznika. Ovo se nije dogodilo odjednom, a dinamika sovjetsko-arapskih, među njima i sovjetsko-sirijskih, odnosa bila je složena i kontradiktorna.
U vreme dolaska Gorbačova na čelu SSSR-a, u proleće 1985, u Libanu je besneo tzv. rat izbegličkih logora između PLO-a i šiitske grupe Amal, koju je podržavao Damask, ali je kritikovala Moskva. Rat ovih frakcija prestao je u junu 1985. delimično zbog pritiska SSSR-a. Ubrzo posle toga, dogodila se otmica aviona TWA 847 za koju je osumnjičen pokret Amal (u zapadnoj istoriografiji često se otmica pripisuje Hezbolahu ali zapravo se radi o tome da su pokret Amal osnovali nekadašnji pripadnici Hezbolaha koji su ga napustili usled neslaganja oko politike pokreta. Tokom građanskog rata u Libanu, Amal i Hezbolah su bili na suprotnim stranama. Sirijska vlada, u tom trenutku, podržavala je Amal i ratovala je protiv Hezbolaha.). Poseta Hafeza el-Asada Moskvi, nedugo nakon otmice aviona, doprinela je da taoci budu oslobođeni, što je za posledicu imalo da Sirija ima slične poglede kao i rukovodstvo SSSR-a. Ponovno zbližavanje Sirije i SSSR-a imalo je za posledicu sklapanje novog ugovora o prodaji naoružanja i vojne opreme Siriji.
Sovjetsko-sirijske odnose tokom osamdesetih godina 20. veka opterećivala su dva pitanja:
-naoružavanje Sirije savremenim oružjem,
-emigracija Jevreja iz SSSR-a.

Nesuglasice oko naoružavanja Sirije, po ugledu na vojnu saradnju iz sedamdesetih godina, nisu krenule od dolaska Gorbačova. Sa njegovim dolaskom očekivalo se otopljavanje odnosa sa SAD i Izraelom što bi za posledicu imalo dodatno razmimoilaženje između Moskve i Damaska. Prilikom posete Hafeza el-Asada Moskvi, Gorbačov je tom prilikom izjavio da je najbolje rešenje za sukob na Bliskom istoku političko rešenje i da u eri nuklearnog oružja sukob ne odgovara bilo kojoj strani. Zvanična Moskva odbijala je da naoružava Siriju, po ugledu na Vašington koji je naoružavao Izrael, a tadašnji sirijski ministar odbrane Mustafa Tlas kasnije je govorio da su Sirijci „morali da pregovaraju i da se cenjkaju za svaki metak, za svaki top, za svaku bombu, a na kraju bi ipak dobili minimum onoga što je potrebno“. Ovakav stav Moskve definitivno je predstavljen Sirijcima, u novembru 1989. godine, kada je sovjetski ambasador u Damasku Aleksandar Zotov zvanično izjavio sirijskom rukovodstvu da će „dobiti dovoljno oružja koliko je potrebno da odvrate Izrael od napada ali da ne očekuju neograničeno snabdevanje i rasipanje oružja“. Termin „dovoljno“ bio je predmet spora između Sirije i SSSR-a pa je Moskva odbijala da sluša argumente Sirijaca da Izrael dobija savremeno naoružanje od Sjedinjenih država.
Imigracija sovjetskih Jevreja u Izrael bilo je drugo pitanje koje je opterećivalo sovjetsko-sirijske odnose. Iako je obnova diplomatskih odnosa između Izraela i SSSR-a odlagana do 1991. godine, odnosi između dve zemlje bili su u uzlaznoj putanji. Novi talas Jevreja opterećivao je vladu u Damasku jer se time menjao odnos snaga na terenu s obzirom na to da je priliv ljudstva u Izraelu jačao vojni i ekonomski potencijal zemlje. Bilo je očigledno da rukovodstvo SSSR-a menja svoju ideologiju i svoju spoljnu politiku te je nastojalo da se približi najvećem neprijatelju Sirije.
Iskusno sirijsko rukovodstvo shvatilo da se SSSR menja i da Sovjetski savez ide u suprotnom pravcu od onoga u kome više nije hteo da bude zaštitnik i saveznik Damaska kao što je nekad bio. Trgovina u naoružanju između Sovjetskog saveza i Sirije opadala je postepeno te je Hafez el-Asad odlučio da potraži novog saveznika i novi izvor pomoći. Zahvaljujući fleksibilnosti Asadove politike, koja se ogledala u pomirenju sa Egiptom i zbližavanju sa SAD-om tokom Zalivskog rata 1991, reforma i raspad SSSR-a nisu ostavile duboke posledice kao što ih je bilo u drugim zemljama Trećeg sveta. U ovim kriznim vremenima, početkom devedesetih 20. veka, odnosi sa Moskvom nisu prekinuti potpuno već su, zapravo, ponovno uspostavljeni ali u drugačijem obliku.

 

Rusko-sirijski odnosi u vreme Jeljcina (1991 – 2000)

 

Nakon raspada Sovjetskog saveza i okončanje Hladnog rata, Sirija je prilagodila svoju spoljnu politiku novoj situaciji. To se odnosilo na jačanje arapske solidarnosti sa umerenijim zemljama, sa kojima je Damask imao zategnute odnose, i poboljšanje u sirijsko-američkim odnosima. Vlada u Damasku je koristila podršku Saudijske Arabije i Egipta da se zbliži sa Sjedinjenim američkim državama i da se pridruži Vašingtonu tokom iračke okupacije Kuvajta 1990. i tokom operacije „Pustinjska oluja“ 1991. godine. Međutim, Sirija je raspad SSSR-a smatrala krajem bipolarnog sveta i katastrofom za arapske zemlje ali je ipak nastojala da zadrži odnose sa Moskvom. U decembru 1991. Sirija je priznala Rusku federaciju kao pravnog naslednika SSSR-a, a u maju 1992. ruska parlamentarna delegacija, na čelu sa potpresednikom ruskog sovjeta (ruski parlament) Vladimirom Šumejkom, posetila je Damask. U septembru 1992. sirijski ministar spoljnih poslova Faruk el-Šara posetio je Moskvu kako bi razgovarao o bilateralnim odnosima, a tom prilikom njegov ruski kolega Kozirev pozvao je Damask da se uključi u mirovni proces na Bliskom istoku. Na ovaj poziv sirijski ministar je izrazio nadu da će Rusija igrati aktivniju ulogu u naporima za postizanje mira.
Rusko-sirijski odnosi bili su daleko od harmoničnih. Uskoro su se pojavila dva problema: otplata sovjetskih kredita Rusiji i nastavak ruske isporuke naoružanja Siriji. U oktobru 1992. Sirija je odbila da otplaćuje sovjetski dug u nameri da time uceni Rusiju da izda garancije za buduće isporuke naoružanja. U ruskim očima, Sirija je promenila svoj status iz „privilegovanog prijatelja“ u „problematičnog partnera u ruskoj spoljnoj politici“. Ruska delegacija, na čijem čelu je bio Petar Aven, oktobra 1992, zaključila je da su finansijske teme postale isključivo politički problemi. Neki ruski političari su nakon toga zahtevali da se preuzmu radikalnije mere protiv Sirije ali se od toga odustalo jer su veze Moskve i Damaska bile suviše jake da bi se raskidale.
U septembru 1993. zamenik ruskog ministra spoljnih poslova, Anatoli Admišin, boravio je u Siriji zbog jačanja bilateralnih odnosa ali i da izrazi ruske želje da učestvuje u mirovnom procesu na Bliskom istoku. Iako je u praksi bila potpuna američka kontrola u arapsko (palestinsko)-izraelskim pregovorima, Rusija je izgleda imala nameru da igra značajnu ulogu sa Sirijom. Izgleda da su Sirijci bili skeptični po pitanju učešća Rusije jer je ona imala unutrašnje probleme i borbu u jesen 1993. Sirijski predsednik Hafez el-Asad pažljivo je pratio događanja u Rusiji i održavao je komunikaciju sa ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom ali i sa njegovim protivnicima, potpredsednikom Aleksadrom Ruckojem i opozicijom u parlamentu. Prema sirijskim izvorima, retorika Ruckoja je podsećala na stare komunističke vođe, a sam Ruckoj je pozivao Sirijce da ustanu protiv imperijalističke agresije i da će Rusija pod njegovim vođstvom da pomogne Damasku. Nasuprot zapaljivoj retorici Ruckoja, Jeljcin i ljudi bliski njemu, predlagali su Siriji pokoravanje američkim željama. Pobeda Jeljcina nad Ruckojem i Parlamentom definitivno je označio kraj perioda u kome je Sirija koristila Moskvu kao protivtežu Sjedinjenim američkim državama i Izraelu. Tadašnja Rusija, za Sirijce, bila je samo partner od drugorazredne važnosti.
Bez obzira na sve, rusko-sirijski odnosi zadržali su posebnu važnost zbog četiri razloga:

1) Sirijska armija, još uvek je bila opremljena sovjetskim/ruskim naoružanjem i opremom, što je zahtevalo neprekidno snabdevanje rezervnih delova i popravke ruskih stručnjaka. Usled političkih i logističkih razloga Sirija nije bila u mogućnosti da kupi novo naoružanje sa Zapada ili sa Dalekog istoka pa je zbog toga morala da se okrene Rusiji;

2) Sirijski dug iz sovjetskog perioda procenjivao se na sumu 7-11 milijardi dolara. Vreme i oblik otplate bio je predmet stalnih pregovora u rusko-sirijskim odnosima;

3) Moskva je imala želju da igra značajniju ulogu u arapsko-izraelskom mirovnom procesu, znajući da se Rusija u to vreme nalazila izvan glavnih zbivanja u palestinsko-izraelskim pregovorima, međutim, želela je da ima značajniji uticaj na politički manje važnom delu pregovora u sirijsko-izraelskim deo mirovnog procesa. Procene jednog ruskog analitičara bile su te da ukoliko bi Rusija uspela da donese mir između Tel Aviva i Damaska to će dati Rusiji veliki prestiž.

4) postojale su duboko ukorenjene veze između sirijskih i ruskih poltičara što je bilo od značaja za nastavak odnosa bez obzira na ideološke i geopolitičke promene.

U proleće 1994. rusko-sirijski odnosi delimično su obnovljeni na svim nivoima. U aprilu iste godina, Sirija je uveravala rusku delegaciju u Damasku da je odlučna u otplati duga. Bilo je predloga sa ruske strane da bi se otplata lakše obavila ukoliko bi se olakšao ruski uvoz sirijske robe kao što su hrana, lekovi i pamuk. Nakon ovoga, 27. aprila 1994. ruska delegacija potpisala je ugovor o vojno-tehničkoj saradnji sa Sirijom. Dok su Sirijci na ove pregovore gledali kao na najznačajniji pomak nakon raspada SSSR-a, ruska strana, na čelu sa zamenikom predsednika vlade Olegom Soskovecom, izjavila je da je ovo demonstracija želje obe strane za vojno-tehničkom saradnjom. Izraelskom predsednikom vlade, Jicaku Rabinu, koji je bio u to vreme u Moskvi, rečeno je da Rusija želi da proda odbrambeno oružje i rezervne delove za sisteme koje je prodao bivši Sovjetski savez. Zbližavanje Rusije i Sirije, Moskva je iskoristila da obeća Izraelu da će koristiti veze sa Sirijom da ispita sudbinu izraelskih vojnika koji su nestali tokom izraelske invazije na Liban. Rusko rukovodstvo bilo je obazrivo u pogledu negovanja odnosa sa Sirijom, koja je smatrana radikalnom arapskom državom i neprijateljem Izraela, ali je bez obzira na sve nesuglasice želelo da se odnosi razvijaju.
Sirijska očekivanja i iluzije o snazi nove Rusije u regionu Bliskog istoka brzo su se raspršila. Više od bilo čega, Jeljcin i ljudi oko njega su hteli da se dokažu domaćoj javnosti da su ruski nacionalisti i da donose novu politiku, drugačiju od one koju je sprovodio Sovjetski savez. Zbog toga, Jeljcin nije imao niti ozbiljne namere, niti sredstva, da pomogne vladi u Damasku. U narednim godinama, za vreme Kozireva i Primakova, rusko-sirijska saradnja bila je ograničena po snazi i važnosti, a svodila se samo na to da Moskva obezbedi Rusiji status velike sile i da ostvari bilo kakvu finansijsku dobit. U rusko-sirijskim odnosima nije bilo nikakvog ideološkog ili političkog savezništva i solidarnosti bez obzira što su se njihovi pogledi i interesi ponekad poklapali.
U januaru 1996. na novi ruski ministar spoljnih poslova postao je Jevgenij Primakov. U svojim memoarima, Primakov navodi da je bio prvi strani dopisnik u Damasku nakon puča basista u Siriji 1966. Pored toga, 8. marta (na dan obeležavanja dolaska BAS partije na čelu Sirije – inače godišnjica puča iz 1963. godine) upoznao je Hafeza el-Asada, tada zapovednika sirijskog ratnog vazduhoplovstva, a ove privatne veze kasnije je koristio u pregovorima. Kada je došao na čelo ministarstva spoljnih poslova, Primakov je imao stav da je Sirija nezamenjiv partner u bilo kojem mirovnom rešenju arapsko-izraelskog sukoba i da se zbog toga sirijski interesi moraju ozbiljno uzeti u razmatranje. Dok je bio ministar, Primakov je Bliski istok posetio tri puta: u proleće i jesen 1996. i u jesen 1997. godine. Prilikom svake turneje, uvek je svraćao u Siriju gde je imao duge pregovore sa Hafezom el-Asadom.
U jesen 1996. Primakov je posetio Izrael gde je razgovarao sa premijerom Benjaminom Netanjahuom. U ovim razgovorima, Netanjahu je odbijao stav Primakova da je za bezbednost Izraela neophodan mir sa Sirijom i okončanje okupacije Golanske visoravni. U nameri da posreduje između Izraela i Sirije, Primakov je predložio Izraelcima da sa Sirijom pregovara o bezbednosnim pitanjima, ali o drugim pitanjima kao što je povlačenje sa sirijske teritorije. Prema sećanjima Primakova, Netanjahu nije mogao da prevaziđe svoju sujetu i da prihvati ovaj predlog. Nova poseta Primakova, oktobra 1997. bila je daleko uspešnija kada je, na Netanjahuov zahtev, izjavio da je smanjena tenzija i želja za ratom između Izraela i Sirije. Ova poseta nije imala značajnijih implikacija na odnose na Bliskom istoku.
U julu 1999. godine Hafez el-Asad je boravio u Moskvi u nameri da moli Rusiju za posredovanjem u pregovorima sa Izraelom, koji su prekinuti u februaru 1996. godine. Rusija je pokušala da izvrši pritisak na novog izraelskog premijera Ehuda Baraka, prilikom posete Moskvi, avgusta 1999, ali bez uspeha.
Zbog unutrašnje slabosti u Rusiji i međunarodnog pritiska, rusko-sirijski odnosi nisu bili na nivou iz vremena SSSR-a. Snabdevanje ruskim oružjem najviše je trpelo. U novembru 1998. ruski i sirijski mediji su preneli vest da će Rusija isporučiti oružje Siriji u vrednosti od 2 milijarde dolara i da je ponudila da modernizuje avione i tenkove koje je Sirija kupila od SSSR-a. Ugovor o prodaji naoružanja trebalo je da obuhvati 27 aviona Suhoj, tenkove T-80 i sistem S-300. Ruski stručnjaci bi modernizovali avione MiG-21 i MiG-29 ali i tenkove T-72. Ovaj ugovor bio je prioritet prilikom posete Asada Moskvi u julu 1999. godine, a Sirijci su očekivali da će ovo naoružanje ojačati pregovaračku poziciju sa Izraelom. Pored ovoga, ruski vojni i diplomatski krugovi su želeli da dođe do otvaranja novog poglavlja u odnosima sa Sirijom za razliku od ruskog ministra finansija koji je zahtevao otplatu sirijskog duga.
U aprilu 1999. načelnik odeljenja za međunarodne poslove pri ruskom ministarstvu odbrane, general-pukovnik Leonid Ivašov, uveravao je Siriju da će Rusija posvetiti pažnju Siriji ukoliko SAD i Izrael vrše pritisak na Damask. U oktobru 1999. ruski ambasador u Damasku, Robert Markarjan izjavio je da će Rusija Siriji ponuditi sve što treba u pogledu naoružanja, uključujući i najnovije odbrambeno naoružanje. Međutim, ovo je ostalo samo na obećanjima. Iako je Sirija želela da kupi najnovije raketne sisteme, uključujući i S-300, Rusija je odbila isporuku. Odbijanje Moskve da isporuči S-300 Siriji, Leonid Ivašov je pravdao time da bi to poremetilo odnos snaga u regionu i da bi to izazvalo reakciju Izraela i drugih zemalja u regionu.
Tokom devedesetih godina u Rusiji su postojala dva stava u politici prema Bliskom istoku, što se manifestovalo na odnose sa Sirijom. Pro-arapski stav zagovarao je Jevgenij Primakov i ruski ambasador u Sirji Markarjan, dok je pro-izraelski stav zagovarao ruski ambasador u Tel Avivu Aleksandar Bovin. Ruski ambasador u Izraelu je imao daleko veći uticaj na spoljnu politiku Rusije jer je smatrao da Rusija ne može da priušti sebi istu ulogu koji je imao SSSR. Ovakav stav bio je veoma popularan među ruskim političarima koji su bili anti-sovjetski orijentisani. Zbog takvog stava, 1998. godine, obim trgovine između Sirije i Rusije iznosio je 150 miliona dolara, a 2002. uvećao se je na 160 miliona dolara. Za razliku od rusko-sirijskih odnosa, rusko-izraelski odnosi su krenuli skoro od nule 1992. godine i tokom devedesetih godina trgovina je premašila jednu milijardu dolara. U maju 1999. potpisan je ugovor između Rusije i Sirije o korišćenju nuklearne energije u mirnodopske svrhe ali je u januaru 2003. ovo demantovano i izjavljeno da ne postoji nikakva saradnja po tom pitanju između Rusije i Sirije.
Poslednja poseta Hafeza el-Asada Moskvi, 5 – 7. jula 1999, bila je više formalnog karaktera sa afirmativnim izjavama u pogledu stvaranje multipolarnog sveta, razvoj rusko-sirijskih odnosa i jačanje uloge Organizacije ujedinjenih nacija. Postoje izveštaji da je tema razgovora bila i situacija na Bliskom istoku i trgovina oružjem između Rusije i Sirije. Tadašnji ruski ministar spoljnih poslova, Igor Ivanov, rekao je da su sirijsko-izraelski pregovori od velikog značaja za Bliski istok i mir u regionu i da bez njihovog pokretanja nema mira na Bliskom istoku. Tom prilikom je izjavio da pregovori treba da se nastave tamo gde su stali 1996. godine. Sirijci su napomenuli da je izraelski premijer Jicak Rabin prihvatio princip povratka Golanske visoravni zarad konačnog mirovnog rešenja sa Sirijom. Kada su pregovori prekinuti 1996. godine, novi premijeri Izraela, Netanjahu i Barak, zahtevali su da pregovori krenu ispočetka. Zvanična Moskva pružila je podršku Siriji i pozvala na pregovore po principu „potpuni mir za potpunu razmenu teritorija“ naglasivši povratak Golanske visoravni Siriji.
U zajedničkoj izjavi u Moskvi, 7. jula 1999, ruski i sirijski predsednik su podržali ulogu Rusije u mirovnom procesu i jedinstvu sirijske i libanske pozicije, čime je indirektno priznata posebna uloga Sirije u Libanu. Dva predsednika su pozvala sve bliskoistiočne zemlje da se pridruže sporazumu o zabrani razvoja nuklearnog oružja i da sva postrojenja u regionu stave pod kontrolom Međunarodne agencije za atomsku energiju. U saopštenju su pozvali i na ukidanje sankcija Iraku i izjavili da irački narod treba da izabere svoju sudbinu. U vreme Netanjahua došlo je do problema u izraelsko-američkim odnosima te je Rusija htela da iskoristi ovo i da se postavi kao posrednik u pregovorima između Sirije i Izraela.
U decembru 1999. i januaru 2000. Rusija je zvanično podržala američko pokretanje sirijsko-izraelskih pregovora u Vašingtonu i u Šepardstaunu (Zapadna Virdžinija) i pridružila se američkoj administraciji u pritiskanju Damaska da uzme učešće u multilateralnim bliskoistočnim mirovnim pregovorima koji su bili zakazani za 1. februar 2000. u Moskvi. Vlada u Damasku je odbila da pošalje svog ministra spoljnih poslova na sastanak i rekla da je neophodan napredak u pregovorima Sirije i Izraela pre nego što Sirija pristane da pregovara na multilateralnom sastanku.
U martu 2000. godine, izaslanik ruskog predsednika, Pjotr Stegni, pozdravio je američko-sirijski samit i izjavio da se nada pozitivnom ishodu u nameri da se pokrenu pregovori između Sirije, Libana i Izraela. Sastanak između američkog predsednika Bila Klintona i sirijskog predsednika Hafeza el-Asada u Ženevi, 26. marta 2000. godine, nije dao očekivan rezultat, a ubrzo potom, 10. juna 2000. godine, sedamdesetogodišnji sirijski predsednik preminuo je od posledica srčanog udara.
Posle njegove smrti, ruski predsednik Vladimir Putin, telefonom je pozvao novog sirijskog predsednika Bašara el-Asada da mu izrazi saučešće. Sa Putinovim dolaskom na vlast, januara 2000. godine, započela je nova epoha u Rusiji i novo poglavlje u rusko-sirijskim odnosima i istoriji ruske bliskoistočne politike.

 

Igor Rakić

 

Tekst je preuzet sa sajta: www.mycity-military.com

 

https://www.mycity-military.com/Ostalo-5/Arapsko-izraelski-sukob-i-moderna-istorija-Bliskog-istoka.html

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *