subota , avgust 24 2019

MAKS ŠMELING: I ŠVABO JE ČO’EK

Pričao mi je deda…

Kakva su sila bili ti strašni Nemci. Onaj Romel što se kroz afričku pustinju  probijao kao lisica. Ili one gvozdene ptice (mada mi nije jasno kako ptice a “štuke“?), umesto zrnevlja ‘šenice ispuštale su bombe. Oni njihovi s munjama na kragni, je l’ bejahu “esesovci“, koga su ti dohvatili nije se majci glave nanosio. Bilo je među njima i nesrećnika, običnih vojnika, redova, časnih oficira. Siroti, morali da slušaju naređenja. Uđu u selo, sravne ga sa zemljom, čeljad pokupe pa ih u logor strpaju, a odatle izlaska skoro da nije bilo.

A tek Kragujevac, Kraljevo…

-Dobro, deda, reci ti meni je li među njima bilo dobrih ljudi?

Razmišlja. Prošle su decenije od kad se Drugi svetski rat završio, zaboravila starina. Demencija, šta drugo.

Ili ne želi da se seća tih vremena.

  • Bilo je, sinko! Moj otac je kupovao novine samo da bi čitao kako se taj tukao. Bokser. Al’to je bilo pre rata, onog drugog velikog.

Sećam se da se mlatio s nekim Amerikancem. Taj se zvao Džo Luis. Posle su bili prijatelji. Čak je platio troškove sahrane kad je Luis umro 1981.

Sve govori starac, samo nikad ime tog Švabe da izgovori. Mrsko mu, kao da na nemačkom treba da kaže. A po srpski se  kaže se isto.

  • O’š mi reći kako se zvao? Ili si zaboravio?
  • Nisam, dete, zaboravio, nego me muče sećanja kad pomislim da je imao dugačko ime, još i Adolf.
  • Pogrešio si, deda, nije Hitler bio bokser nego slikar, čitao sam da je imao dugačku kosu!
  • Maks Šmeling, rođeni! Maksimilijan Adolf Oto Zigfrid Šmeling.

Taj se prvo tukao za titulu prvaka sveta u teškoj kategoriji s drugim Amerikancem. Nekim Džekom Šarkijem, valjda se tako zvao. Bilo je to 1930, pobedio ga u Njujorku. Znaš li ti šta znači pobediti u Njujorku?  Njujork je, kažu, svet! A ring je bio na bejzbol stadionu Jenkisa, čuo si za Bejba Ruta, čuvenog bejzbolaša. Tu je on igrao.

Dve godine bio je najbolji, potom je upao u čeljusti ajkule.

  • Kakve ajkule, Bog s tobom deda?!
  • Prođoše skoro neka deca, a jedan mališan kaže: “Deda, moj drug je šark, čuvaj se!“

Objasniše mi da to na engleskom znači ajkula, pa reko’ mora da je Šarki bio ajkula u ringu. Kako bi inače tukao Maksa.

Kad je Hitler ojačao, Šmelinga su proglasili nacističkom lutkom, mada su se devojčice sve ređe igrale lutkama u to vreme. I one su uzele puške u ruke. Prvo drvene, ubrzo i prave.

Čuo si za onog Gadafija i njegovu državu Libiju. E, vidiš, tako ti Libijci, danas posvađani, svoju ambasadu imaju u Berlinu i to u kraju  u kom je Šmeling živeo do 1945. godine.

  • Deda, kad smo počeli, spomenuo si nekog Luisa. Ja znam za onog atletičara Karla Luisa. A, da, bio je i jedan bokser Lenoks Luis. Za Džoa ne znam.
  • Da, maleni. Maks i Džo su imali dve borbe koje su proglašene antologijskim. Uzmi rečnik pa proveri šta to znači. Prvo je Nemac nokautirao Luisa 1936, a onda je ovaj pobedio njega dve godine kasnije.

Znaš, mićo, tih godina je Hitler hteo da uništi Jevreje u svom Rajhu, tako Švabe kažu za carstvo, a Maks je sakrio u svoj stan neku jevrejsku decu.

Nije mu firer mogao ništa, mada je bio besan! I ovaj je bio sila. Pa još Adolf. Nacionalni junak. Šampion.

U ringu je bio pobesneli Maks, a bez rukavica medvedić dobrog srca.

Ubrzo je nokautiran mir. Maks je odložio rukavice i kao padobranac krenuo u rat. Ovoga puta nije bilo odbrojavanja, umesto zvuka gonga čuli su se plotuni, konopci su iskidani i mnogi su završili van životnog  ringa zauvek.

U aprilu 1941.  je nokautirana kraljevina Jugoslavija, njena vojska se povlačila, pa su neki završili u Grčkoj, tamo je, dete, bio i Šmeling, ali ne kao turista, već kao pripadnik Luftvafe. To ti je ono što je kod nas ratno vazduhoplovstvo.

  • Deda, tamo u Grčkoj je Olimp, tu su spavali njihovi bogovi.
  • Ne znam, mali moj, šta ti je to Olimp, ali znam kako se naši borci provedoše tamo.
  • ‘Ajde ispričaj mi to!
  • Komandant im je bio neki Vladimir Lazanski, njegov sin je novinar danas, taj zna dosta o vojsci, oružju. Ček da mu se setim imena. Na vr’ mi jezika. Miroslav. Miroslav Lazanski.

Tog njegovog oca je Šmeling zarobio u Kalamati 1941. godine i poslao ga u nemački logor. Bili su s našima Englezi i Novozelanđani.

  • Šta ti, starče, sve znaš. Pričaj dalje.
  • Bokseri idu u raj, a Maks u penziju. Boračku. Ranjen je ubrzo i ostao je bez padobrana do kraja rata. Nije mario, rukavice su mu bile ionako draže.

Pričali su 1944. da je poginuo. ‘De šampion da pogine. Ne mož’ biti!

Kako vi mladi ono kažete kad neko nešto uspe?

  • O, deda, pa i ti pratiš modu. Kažemo da je izboksovao! Kakve to veze ima s Maksom Šmelingom?
  • Ima, čedo. Kad su Saveznici okupirali Nemačku, bokser je izboksovao bolji tretman za njegove zarobljene sunarodnike. Bar se trudio da izboksuje. Vidiš, tukao se i van ringa.
  • Šta je bilo s njim kasnije, pričaj, pričaj?!
  • Može, ali još samo malo.
  • Ne malo, starino, ima još zanimljivog o njemu, znam! Koliko je još boksovao?
  • Kratko. Par godina posle rata i to samo protiv svojih Nemaca. Kad je izgubio od Fogta odlučio je da se ne svađa sa sportom u kom se proslavio. Borba između njega i boksa bodavana je nerešeno. Zagrljaj prvaka i omiljene mu veštine bio je džentlmenski.
  • Još, još, nemoj da prekidaš!

Pričao bi deda, al’ ga izdaje sećanje. Vidim napreže se, a glava mu puca. Možeš ti to, mislim se u sebi, a ne smem da kažem. Starac k’o starac- naljutiće se pa neću čuti kraj.

  • Dao se u neki posao, danas bi rekli postao tajkun. Radio za “Koka-Kolu“.
  • Ti si baš moderan, stari lafe, sve mi se čini da bi u ring kao on.
  • U ring više ne mogu, zato je Švaba završio u knjigama, na filmu, u pesmama…
  • Kako to, deda?
  • Živeo je u Šćećinu, u Poljskoj, pa je muzička grupa iz tog grada, Analogs, snimila pesmu “Maks Šmeling“.
  • Misliš bend je snimio pesmu ?
  • Eh, vi mladi, ne znam šta ti to znači. Ako ti kažeš tako, onda neka bude bend.

Vidim krenuo matorac, ne staje s pričom, pa daj da još nešto saznam.

  • To što si rekao da je bio na filmu. Bio je glumac ili su o njemu snimljeni filmovi?
  • I jedno i drugo, verni slušaoče. Tako si radoznao. Glumio je u filmu 1957. godine. Zaboravio sam naziv tog filma. Šta ćeš, pritisle godine pa se zaboravlja.
  • Nemoj tako, još se ti nedaš, kućo stara! Rekao si da je o njemu snimljen film.
  • Čekaj, kud žuriš? Ili ti je dosta priče pa ti je dosadno?
  • Dosadno? Nema šanse.
  • Gledao si sigurno filmove o onom bokseru Rokiju
  • Kako nisam. Ko to nije gledao?!
  • Ne znam ti reći u kom je to delu bilo, borio se Roki i neki Sovjet Ivan Drago.
  • To je bilo u četvrtom nastavku. Koji Sovjet, valjda Rus, deda?
  • Tad su ti Rusi bili Sovjeti, pročitaćeš u istorijskim knjigama.
  • Smatra se da je Roki Džo Luis, a Maks Ivan Drago.
  • Kako to kad Maks nije bio Rus?
  • Lepo, borba između Istoka i Zapada.
  • A, to.

Rekao bih mu da je to figurativno prikazano, ali ne bi shvatio. Mator čovek, nije taj učio škole, a za Gugl nije čuo.

  • Ideš li u bioskop, sine?
  • Šta ću u bioskopu, deda, imam Internet. Što?
  • Snimili su i o njemu film pre osam godina. Zove se “Jedna nemačka legenda“. Glumio je isto bokser- Henri Maske. Nađi na tom tvom, kako reče da se zove, pa pogledaj.

Nema kraja priči, sad starina ne odustaje.

  • Tog Maksa su i u operu stavili.
  • Operu?

Šta lupa ovaj deda? Bokser u operi. Da, “jugo 45“ na trci Formule 1. Malo sutra.

  • Ako, ako, treba biti sumnjičav, no ne lažem te za operu. Džou Luisu je posvećena.

Gledam ga i ne verujem, samo čekam šta ću sledeće čuti pa i da sam odem u boksere. Odmah. Iz istih stopa. Jedino što mogu biti samo pero kategorija.

  • Još da čujem od tebe da se našao u delima nekog velikog pisca pa ću da vežbam kroše i aperkat. Na prazno.
  • Ginter Gras.
  • Ginter Gras, čuveni nemački književnik, nobelovac?
  • Baš taj. Pravac u biblioteku po knjigu “Limeni doboš“.

Počinje da mi se vrti u glavi od silne priče. Deda se smeška, vidi da posustajem, samo čeka da priznam. A šta drugo mogu.

  • Dosta je, deda.
  • E, dobri moj, koliki život tolika i priča.
  • Sto godina?
  • Ceo vek. Umro je pre 13. Naživeo se taj kao čovek.
  • Što da ne, i Švabo je čo’ek.

Autor: Dragan Stojić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *