petak , jul 19 2019

Uspon i pad Trećeg rajha- Rađanje Hitlera i nacional-socijalizma (1)

Nikad ne zaboravite da je sve što je Hitler uradio u Nemačkoj bilo legalno“.- Martin Luter King

 

Piše: Vanja Uzelac

 

Adolf Hitler rođen je 20. aprila 1889. u mestu Braunau, tadašnja Austrougarska. Roditelji su mu bili Alojz i Klara Hitler. Njegov otac je bio vanbračno dete, i jedno vreme je nosio prezime Šiklgruber. U svojoj kasnijoj knjizi „Moja borba“, Adolf Hitler ističe kako je zadržao prezime Hitler jer ne bi imalo smisla da mu pristalice uzvikuju „Hajl Šiklgruber“. U kakvom je okruženju odrastao, da li je to bilo srećno detinjstvo i ko su bili Hitlerovi idoli? Iz ugla psihologije sve ove stvari su mogle uticati na izgradnju ličnosti ovog budućeg diktatora. Ovaj mladi austrijanac bio je između ostalog nesposoban za služenje vojske u svojoj domovini ali se kasnije prijavio dobrovoljno u bavarsku vojsku i učestvovao u Prvom svetskom ratu. Hitler je prezirao Habzburšku monarhiju nazivajući je „odvratnom mešavinom naroda“. Svoje dane kao mladić je provodio kao skitnica u Beču, bio je odbijen na univerzitetu umetnosti dva puta i vreme je provodio po ulicama i pivnicama. Živeo je od penzije koju je nasledio od oca i novca koji mu je slala majka. Svoje idole je tražio u ličnostima sa autoritetom i ličnostima prožetim militarizmom. Među tim ljudima koji su mu poslužili kao uzor nalazio se i bečki gradonačelnik Karl Liger, prožet antisemitizmom i nacionalizmom. Liger se nalazio na čelu Hrišćansko-socijalističke partije. Nakon učešća u Velikom ratu iz kojeg je izašao u činu kaplara, Adolf Hitler se preselio u Minhen.

 

 

Kako je Hitler došao u kontakt sa jednom malom partijom koja će kasnije vladati milionskom nacijom?

Nemačka radnička partija je svoje sastanke održavala u minhenskoj pivnici i brojala sveg par članova. Na prvi pogled možda partija okrenuta ka borbi za prava radnika, sa druge strane na okupljanjima je kritikovana demokratija, širen antisemitizam, mržnja prema nemačkim revolucionarima i divljenje prema nemačkom militarizmu. Bila je to „bavarska minijuturna verzija italijanskih fašista“. Hitler je poslat na sastanke partije kao policijski špijun. Međutim, i sam je postao njen član. Kako se povećavao broj članova partije povećavali su se i prihodi pa je partija mogla šire delovati pa i izdavati sopstveni časopis, Völkischer Beobachter. Ono što je ogorčilo pripadnike partije je bilo stvaranje Vajmarske repbulike, utemeljene ustavom na principima demokratije. Hitler je tako u tim vodećim ljudima sadašnje republika gledao “izdajnike“ koji su Nemačku ponizili potpisivanjem Versajskog sporazuma. Smeštena namerno u Vajmaru, kao gradu poznatom po kulturi, ova država je po književniku Štefanu Cvajgu propala onog dana kada je nastala. U burnom istorijatu nemačkih zemalja od 1648. do datog trenutka preovladavala je razjedinjenost nemačkog naroda u više država ali je težnju da se Nemci ujedine u jednu državu, želeo da sprovede i sam Hitler. Ono što je dodatno uticalo na izgradnju Hitlerovih stavova bila je konstantna upornost Francuske da Nemačku degradira nametanjem krivice za početak Prvog svetskog rata ali isto tako i nametanje velike ratne odštete. Svoju mržnju prema Francuskoj Hitler je dodatno „nahranio“ kada su francuske trupe zajedno sa belgijskim okupirale rursku oblast zbog prestanka isplaćivanja ratnih reparacija od strane Vajmarske republike.

Po uzoru na Musolinijev marš na Rim i dolazak na vlast, Hitler je u zanosu planirao da na sličan način preuzme vođstvo u Nemačkoj. Za početak, pokušaće 1923. da preuzme vlast u Minhenu, organizujući puč protiv tamošnje vlasti. U puč je uključio pored svojih pristalica Rudolfa Hesa, Ernsta Rema i fon Zekta i generala Ludendorfa. Na njegovu stranu su stale i razne organizacije ratnih veterana. Puč je na kraju delovao kao amatersko delo, a većina Hitlerovih sledbenika se ponela plašljivo, sa obzirom da su nakon otvaranja vatre od strane organa reda na njih, samo general Ludendorf i njegov ađutant stajali mirno dok su Hitler i njegovi saradnici popadali na zemlju i pobegli glavom bez obzira. Nakon suđenja u kojem je optužen za zaveru, Hitler se našao u pritvoru u kojem je započeo pisanje svog kultnog dela „Mein Kampf“. Period pritvora Hitler ironično naziva „najtužnijim dobom života“.

Šta je Hitler opisao u svojoj knjizi?

Na početku se bavi pitanjem Francuske i budućim odnosom prema njoj. Kao što sam naveo, u njemu je rasla mržnja prema Francuskoj zbog njene spoljne politike prema Nemačkoj u međuratnom periodu. Tvrdi da su se do sada nemački vladari širili na jug, zapad i sever a da će on napraviti preokret jer je sudbina Nemaca da svoj „Lebensraum“ (životni prostor) traži na istoku. Ovde podrazumeva osvajanje teritorija tadašnjeg SSSR, deportaciju i likvidaciju lokalnog stanovništva i naseljavanje Nemaca. Iznosi ideje o rasama te o tome da su jedne rase predodređene da vladaju drugima. Ove ideje nisu inovacija, već ih Hitler „preuzima“ od francuskog filozofa Gobinoa i engleskog pisca Čemberlena. Njih dvojica su bili teoretičari nacije i države, i isticali ideje nadmoći određenih naroda i rasa. U Hitlerovom razmišljanju vidljivi su i uticaji filozofa Fridriha Ničea. U svojoj knjizi Hitler posebno ističe Jevreje nazivajući ih „zlom ovog sveta“ i smatrajući ih nedostojnima da žive. Oni su po njemi izazvali Prvi svetski rat i učestvuju u globalnoj zaveri koju on naziva „Međunarodno Jevrejstvo“. Hitlerov san je bio, kako on tvrdi u svom delu, obnova nemačke moći, ujedinjenje i dostizanje kulturnog i nacionalnog savršenstva.

 

Hitler sa članovima partije u Minhenu, decembar 1930. godine.

 

Nakon neuspelog puča u Mihnenu, partija je bila zabranjena, list Völkischer Beobachter je prestao da izlazi a učesnici su se našli pritvoreni ili u bekstvu. Međutim, sudbina kao da je htela da se ponovo nađu na okupu. Hitler je preko određenih uticajnih ličnosti uspeo da brzo izađe iz pritvora. Odmah po izlasku je pristupio izgradnji mreže svoje partije, stvorivši okruge buduće države, uključujući i one u drugim državama na koje je imao pretenzije i na čelo od svakog okruga postavljao Gauleitere. Zatim su formirani Sturm Abteilung odredi na čijem čelu se našao Ernst Rem. Kasnije su oformljeni i čuveni Schutzstaffel odredi na čijem čelu je bio Hajnrih Himler. Ovi odredi su bili ustvari „policija“ partije i zaduženi za „batinjanje“. Početkom tridesetih godina XX veka, u okviru partije se javlja opozicija, u vidu Jozefa Gebelsa i braće Štraser. Nazvani su „leva“ opozicija Hitleru, aludirajući na to da je Hitler zaboravio pridev „socijalistička“ u imenu stranke. Hitler je ne trpeći nikakvu konkurenciju ili neslaganje sazvao konferenciju u Bambergu gde je odbačen Štraserov „pokret“ unutar partije a sam Gebels je „iznenada“ promenio stranu.

Bitan događaj za budućeg Firera, bila je njegova ljubavna veza sa sopstvenom nećakinjom, Geli Raubal. Hitler je Geli držao u svom stanu i nije joj dozvoljavao kretanje. Navodno je bio zaubljen u nju a kada je pokušala da se odvoji od Hitlera i započne samostalan život, nađena je mrtva u stanu i zvanično je objavljeno da je izvršila samoubistvo i ako postoje neke tendencije da je ubijena. Hitler je tu zapao u strašnu patnju što navode i sećanja njegovih saradnika.

Nastaviće se…..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *