subota , oktobar 19 2019

GOL(AUTI) PREMIJERLIGAŠKOG PIONIRA

Piše: Dragan Stojić

 

Fudbalski stadioni nisu ringovi, mada borbe na terenu često liče na bokserske mečeve,  pa na njima nema znakova gonga za početak i kra jrunde, ali zato postoje igrači čija imena večno odzvanjaju u sećanjima ljubitelja najpopularnijeg planetarnog sporta, iako se često dešava da ih vetrovi vremena odnesu u duboki zaborav.

Ime Brajana Dina naraštajima koji su odrastali u vremenu ‘’Fudbal menadžera’’ znači onoliko koliko i izvod iz matične knjige obućara iz Ekpea ili broj cipela apotekara iz Barisala, a za istorijske knjige najvišeg ranga engleskog fudbala je  ravno citatu iz Biblije.

U godini 1968,  kada su se  studenti u Evropi negramatički na protestima obraćali svojim pretpostavljenima, u Lidsu, “gradu gramatike“, životna slova složena su u novoronđenčetu po imenu Brajan Din.

Pred svakim ljudskim stvorenjem koje ugleda svetlost ovog sveta, stoje dve mogućnosti- dostizanje visina ili “kanal“. One koji sebe utisnu između ove dve krajnosti, u sredinu, obično svi najbrže zaborave.

 

Crnoputi dečačić je, kakvog li čuda, iz životne ravnice  doskočio do nižih ali uočljivih fudbalskih oblaka, kako bi se mogao nazvati  onaj ko se rodi u “gradu kanala“ a na kraju završi u analima elitne lige u “kolevci fudbala“? Znalac, majstor, zvezda ili nešto četvrto?

Ne postoji beba koja prvo potrči kao Bolt pa onda prohoda, tako da je i budući golgeter na početku seniorske karijere put do najjače lige u Ujedinjenom Kraljevstvu gradio od nižerazrednog kluba Donkaster Rovers 1985. godine, kolektivu poznatom po odličnom ženskom pogonu.

No, Din je više bio za mušku igru, pa je posle četiri godine odlučio da promeni sredinu.

Fudbal je igra mudrih i oštrih ljudi, a njemu je sečenje protivničkih odbrana bilo preče od mudrovanja, pa je  između dva kluba u Šefildu- Sova (Šefild Venzdej) i Oštrica (Šefild Junajted) odabrao ubojitiji.

I nije pogrešio!

Dok je  u pogonima železare u “gradu čelika“ sve pucalo od visokih temperatura, čelnici engleskog fudbala su  hladne glave odlučili da od leta 1992. pokrenu istinsku profesionalnu ligu.

Pošto je takmičenje nazvano Premijer liga, u avgustu 1992. godine je odigrano premijerno kolo, a komplet “premijera“ zaokružen je premijernim golom.

Na stadionu Bramal Lejn gostovao je veliki Mančester Junajted. Popularni Crveni đavoli su đavolski brzo posečeni od strane Oštrica, a najtanji vrh u cveno-beloj opremi, ujedno “smrtonosan“ po izabranike Aleksa Fergusona bio je upravo Brajan Din. Sam početak meča, aut u korist njegove ekipe, gužva pred golom Petera Šmajhela, Din najspretniji, najpametniji, znači da je “radila“ glava i iz neposredne blizine lopta se od njegovog čela odbila u mrežu.

Prvi gol u istoriji Premijer lige!

 

 

Da je prvi ušao u neki oslobođeni grad ili se prvi popeo na Mesec, pucalo bi već istopljeno oružje iz Trafalgarske bitke, bio bi organizovan defile tenkova iz bitke za El Alamejn, časovnik na Big Benu bi minut obrnuo za 10 sekundi.

Da je. Šta bi bilo kad bi bilo…

Ovako je ostala istorija, ta učiteljica života ponekad manje surova od ljudi zbog kojih je nastala, pa je kao na razboju utkala njegovo delo na mesto na kom nema (potpunog) zaborava.

Ko priznaje pola mu se prašta (samo u dečjim pričama ali nema veze), tako da je i Dinu vreme donekle oprostilo priznanje da ni njemu ta egzekucija u prvom trenutku nije izgledala toliko bitna,  jer se sve zbilo u godinama kad je italijanski fudbal, da li zbog prijatnije klime od one ostrvske, atraktivnih voditeljki fudbalskih emisija ili ukusnije hrane, bio pojam za “najvažniju sporednu stvar na svetu“.

Dokazujući se u skoro 200 utamica u Premijer ligi kao špicasti mač sa više od 80 smrtonosnih uboda rivalskih golmana, već 1993. je poželeo da se pretvori u miroljubivo stvorenje na terenu, vratio se u rodni grad i naredne četiri sezone se “šepurio“ u dresu Paunova poznatih pod imenom Lids Junajted.

Prva ljubav zaborava nema za većinu ljudi, ali je on ipak više voleo drugu, srce ga je 1997.  nakratko vratilo u Šefild Junajted, potom je još kraće naredne godine širio krila među lisabonskim Orlovima (Benfika), da bi se skrasio u Midlsbrou.

Stranice fudbalske istorije nije dirao sledeće tri godine, a onda je sledio prelazak u Lester Siti, a u dresu Lisica je kao najopakija lija  je 2002. godine prvi “ugrizao“ mrežu na novootvorenom Vokers stadionu i po drugi put je postao prvi!

Kao da mu svi “zločini“ prema suparničkim timovima nisu bili dovoljni, obukao je dres Čekićara iz Londona- Vest Hem Junajteda, srećom pa nije dugo mlatio, jer se 2004. vratio domu svome, međutim, perje Paunovima je uveliko opadalo,  ni u Sanderlendu nije našao spas, niti je postao slavan u Pert Gloriju i mačeve je zauvek uvukao u korice 2006. u uniformi  Šefild Junajteda.

U norveškom Sarpsborgu 08 njegov pokušaj da postane ozbiljan trener  “spaljen“ je  kao istoimeni grad u Severnom sedmogodišnjem ratu, u dve godine (2012-2014) bez značajnijeg učinka i trostruki reprezentativac Gordog Albiona imao je višestruki razlog da se posveti drugom poslu.

 

 

U igračkoj karijeri je bio “lisica“, u poslovnoj “vuk“. Iz koje god perspektive da se pogleda- ujed je neminovan, Srbima svakako bolan, jer je  svoj novac kao suvlasnik letos “zaradio“ na Kosovu i Metohiji, u Ferizaju, albanskom klubu iz Uroševca, članu Superlige Kosova*, prvaku ovog takmičenja 2013. godine.

Nadimak kluba je Vukovi, a vuk je “simbol ustanka protiv zapadne civilizacije“ (Dragoš Kalajić) i “mitski predstavnik srpskog naroda“ (Veselin Čajkanović).

Prepoznajete li apsurdnost?

Kuda ideš, svete?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *