četvrtak , 2 aprila 2020

NA OŠTRICI PLAGIJATA

Autor: Dragan Stojić

Imala je mađarska vojska tokom Drugog svetskog rata pešadiju, avijaciju, artiljeriju, ali je iz tog globalnog sukoba izašla kao poražena država.

Nešto joj je nedostajalo. Možda mačevalački puk.

Dok su honvedi 1942.  žarili i palili, a negde, na primer u Bačkoj, “hladili“ svoje žrtve bacajući ih pod led, u Budimpešti je iste godine jedna muška beba oštro zaplakala.

Zapamtite- oštro!

 

Hteo ne hteo, tek rođeni momčić poneo je prezime Šmit, želeo ne želeo –  dali su mu ime Pal.

Nije čestito ni odrastao, a već u 13. godini se dohvatio oružja.

Na svoju i žalost svojih sunarodnika, na tenkove Varšavskog pakta se 1956.  moglo samo vatrenim oružjem, a Šmit je u sportskoj hali  vitlao mačem, pritom je bio suviše mlad za rat, i naši severni susedi su poklekli.

Završavajući ekonomiju na Univerzitetu Karl Marks, naučio je kako da kapitalizuje veštinu u borbi viteškim  oružjem, oštricu   je na Olimpijskim igrama 1968. godine u Meksiku   tupio do ekipne zlatne medalje.

Vazduh je u Sijudad de Meksiku redak, ali su zato česti bili ubodi mađarskog tima. Sovjeti su Imreu Nađu naneli smrtonosne rane, a  beskrvna osveta mačem je donekle stigla njihove reprezentativce u finalu planetarnog takmičenja.

Tri godine kasnije je ceo svet bio Palov – opet ekipna pobeda na Svetskom prvenstvu za potomke kralja Ištvana, da bi se Šmit 1972. umesto kupanja u blatu na Balatonskom jezeru , “okupao“  u novom olimpijskom zlatu.

 

Sa drugarima iz državnog tima je u završnom okršaju posekao Švajcarce kao sir, i miševi  su počeli da beže od mađarskih mačevalaca, međutim, rupe nije bilo pa je 1973.  još jedno najsjajnije mundijalsko odličje visilo oko njegovog vrata.

Kakav je bio kao takmičar, takav je ostao i po penzionisanju – precizan!

Znao je kako treba naviti funkcionerski časovnik, svaka fotelja je slatka kao “milka“ čokolada , a rezultat je radno mesto u Švajcarskoj, jer je postao značajna figura u Međunarodnom olimpijskom komitetu.

Da je u inostranstvu bolje a kod kuće lepše dokazao je i liderstvom u nacionalnom olimpijskom komitetu svoje zemlje tokom osamdesetih godina prošlog veka.

Kad je sportska fotelja počela da žulja, Budimpeštanac je krenuo da ljulja ka ozbiljnijim političkim pozicijama.

U mačevalačkoj terminologiji se takmičar u muškoj konkurenciji naziva “gospodinom“, no, Palu Šmitu je više prijalo da ga zovu “ekscelencijo“, što je doživeo  dobivši mesto ambasadora svoje zemlje u više zemalja u poslednoj deceniji drugog milenijuma.

Dug je istorijski put olimpijskog pokreta, takva je bila radost šampiona po odbrani doktorske disertacije 1992. godine,  vezane za najveću sportsku porodicu u istoriji, ali će se suze radosnice dve decenije kasnije promeniti  “agregatno“ stanje i ispariti.

Solo-pevači su cenjeniji od samostalnih političara, dokaz je Šmitov neuspeh u borbi za mesto prvog čoveka njegovog rodnog grada 2002. godine. Ništa bez stranke!

Na njegovu sreću, Pal Šmit nije migrant, Viktor Orban i njegov Mađarski građanski savez  (FIDES) su ga primili otvorenog srca u svoje redove, a on je sve “bodljikave žice“ politike isekao na komade.

Srbi u Strazbur idu jedino kad traže pravdu, fudbaleri Crvene zvezde su pre 14 godina  u istom gradu neuspešno tragali za pobedom koja bi im donela plasman u drugi krug UEFA kupa, ali je zato olimpionik predvodeći FIDES na evroizborima   obezbedio sebi  funkciju u Evropskom parlamentu sa sedištem u tom gradu  2009. godine.

Ni to mu nije bilo dovoljno, hteo je da vodi glavnu reč, nema boljeg mesta za to od mesta predsedavajućeg (spikera) nacionalnog parlamenta, a potom je te 2010.  godine glasačkim mačem poslanika u parlamentu  “izbo“  kandidata socijalista Andraša Baloga i postao predsednik Republike Mađarske.

Krenuo je u borbu za bolje sutra svog naroda, vreme je pokazalo nakratko.

Samo dve godine je obavljao dužnost jer stao, poput istoimenog spomenika u Budimpešti, na nultom kilometru  svog političkog puta.

Da ima problem vezan za gramatiku uočeno je praćenjem objava na njegovom sajtu, a onda je to dokazano i na drastičniji način.

Zaboravivši 20 godina ranije da po nacionalnosti nije Bugarin već Ugarin, plagirao je doktorsku disertaciju Nikolaja Georgijeva, uz to i Klausa Hajnemana, a “otrovni mač“ je bio u rukama novinara nedeljnika “HVG“, koji su  2012. otkrili pozadinu cele priče, rastavljajući ga od položaja kao Budim od Pešte.

Čak i da je se istovremeno branio floretom i sabljom Šmit bi završio na štitu, povlačenje je bila najbolja solucija po njega.

Pokušao je veliki sportista  već 2013. da poentira i pošteno stekne zvanje prvaka  u akademskom nadmetanju, ali nadležni kao da su na umu imali da je šampionima mesto u istoriji,  odbili su  da mu omoguće povratak.

(Ne)regularni tok borbe ga je skupo koštao, produžetaka u mađarskoj političkoj utakmici nema.

Kod njih je tako, ko se mača lati od plagijata pogine.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *