četvrtak , 2 aprila 2020

POLITIČKI DRIBLINZI ALEKSA FERGUSONA

Piše: Dragan Stojić

 

 

Poslednjeg julskog dana 2018. umro je Škot.
Poslednjeg julskog dana 2018. umro je Škot po imenu Aleks .
Poslednjeg julskog dana 2018. umro je Škot po imenu Aleks Ferguson.
Poslednjeg julskog dana 2018. umro je Škot Aleks Ferguson, nosio je titulu ‘’ser’’.
Poslednjeg julskog dana 2018. umro je Škot Aleks Ferguson, nosio je titulu ‘’ser’’ i bio je politički aktivan.
Poslednjeg julskog dana 2018. umro je Škot Aleks Ferguson, nosio je titulu ‘’ser’’ i po političkom opredeljenju je bio konzervativac.
Bez razloga ste se trgli, a bez povoda ste se dali u razmišljanje da li znam šta pišem!
Aleks Ferguson je umro; Aleks Ferguson je živ.
Ovog živog nije ‘’spasla’’ krštenica, pošto je stariji od pokojnog ser Aleksa , nego jedno slovo u originalnoj verziji prezimena. Razlikovali su se po pogledu na politiku. Razdvajalo ih je i fudbalsko znanje.

 

Iako je na svet došao poslednjeg dana 1941, velikan svetskog loptanja rođen je da bude prvi.
Kad je na u dresu škotskog niželigaša Kvins Parka postigao gol svoj prvi seniorski gol, osećao se kao da je u šetnji velikim kraljevskim parkom.
Umesto sudija, on je svojim umećem ‘’pokazivao’’ na centar. Tokom tri godine u redovima ovog niželigaša na skoro 50 % utakmica je upisan u protokol kao strelac u ligi.
Zvanje kralja među golgeterima mu nije bilo po volji, pa je postao ‘’svetac’’ 1960. godine.
Ne na nebu, ni u teološkim knjigama, nego u redovima Sent Džonstona iz Perta. Oreol vrsnog napadača poneo je postigavši pogodak na više od polovine utakmica u šampionatu.
Potom je Amorove strele zabijao u srca navijača Damfermlajn Atletika, a oni su lili suze kad je posle tri godine i 66 golova na 89 mečeva u borbi za bodove golgeter lige 1966. naredne godine završio u uniformi velikog Rendžersa.
Bilo je to vreme u kom su slabo zvonile motorole pobede Policajaca sa Ajbroksa.
Bio bi upamćen po dobrim igrama i u novom stroju da nije bilo deteline. Da ona sem što donosi sreću može i neprijatno zagolicati, osetio je u finalu nacionalnog kupa 1969. godine, kad je vedeta smrtnog rivala Seltika Bili Mek Nil ozelenela stadion, skokom iznad Fergusona za vođstvo svog tima i Keltima je put do trofeja bio trasiran.
Oni stazom slave, Fergi stazicom srama, pa je spas našao odlaskom u Falkirk, da bi 1974. igračku karijeru nastavio i okončao ‘’letom’’ u opremi Er Junajteda.
Da je bio loš napadač, svako dete bi ‘’iz glave’’ izvelo njegov završni golgeterski račun. Ovako je trebala pomoć kalkulatora, a on je rekao: preko 300 nastupa nastupa uz više od 170 postignutih golova samo u ligaškim nadmetanjima.
Iako je bio prilično negostoljubiv prema protivničkim timovima na terenu, van njega je kao ugostitelj ostao po dobrom upamćen čak i među golmanima rivalskih klubova.
Bio je buntovnik, a takav može biti samo jedno – levičar! Pristalice desnice bi rekle ‘’mladost – ludost’’, mada je vreme pokazalo da je pre bio mudar nego lud. Na trenerskoj klupi pogotovo.
Za početak u Ist Stirlingu 1974, potom preko Sent Mirena četiri godine kasnije stiže u Aberdin. Pa gde bi levičar drugo nego kod ‘’crvenih’’.
Umesto da se crveni, sve je pocrnelo njegovim dolaskom na klupu bivšeg prvaka Škotske. Crno je bilo, ali drugim klubovima.
Za osam godina staža tri titule nacionalnog prvaka, četiri FA kupa , a slavnom Real Madridu je u finalu Kupa pobednika kupova Evrope 1983. umesto još jedne evro krune Aberdin ‘’stavio’’ loptu u mrežu i sebe krunisao za novog cara drugog po značaju takmičenja na ‘’starom kontinentu’’ u to vreme.
Tokom 1985/86. Aleks je učio, ne baš uspešno, i članove škotske reprezentacije kako da zanjišu kiltovima pred očima fudbalskog sveta i pokore ga , a onda ga je spopao neki đavo. Ne neki, onaj najveći u fudbalu – mančesterski. Postao je menadžer Junajteda, tih godina kluba otupljenih ‘’rogova’’.
Sadašnji trećeligaš iz studentskog grada, Oksford Junajted, u Fergijevom debiju na klupi Crvenih đavola pocepao je kao indeks pun slabih ocena nade u trijumf pristalicama velikana iz severozapadne Engleske.

 

Za mnoge bi to bio početak kraja ili kraj početka, samo za velikog trenera sasvim nešto drugo.
Nije Aleks bio brzi voz u poslu, već parna lokomotiva.
Išao je sporo, ali je rušio sve pred sobom: od osvajanja Kupa Asocijacije 1990, ‘’krečenja’’ Blau Grane sa Nou Kampa (Barselone)u vražje boje u završnoj predstavi Kupa pobednika kupova naredne godine, i tako redom. A red je predugačak.
Čovek je bio klasa. I njegovi igrači su to bili!
Klasa iznad klase stigla je na elitne terene 1992. u liku Dejvida Bekama, Pola Skolsa, braće Nevil i ostalih.
Prgavi Irac Roj Kin je ubro pojačao redove čete sa Old Traforda. Doneo je klubu punu torbu trofeja. I pun kofer problema.
Od prvog šampionskog zvanja Premijer lige pod Fergusonovom dirigentskom palicom 1993, počelo je ‘’ubijanje’’ protivničkih snova.
Palo je i premijerno zvanje menadžera godine u Engleskoj. Samo još 10 puta se ponovilo. Sitnica.
Pametno je vodio biznis, dovodio i otpuštao igrače racinalno. Nisu bez veze Škoti dali čovečanstvu tvorce parne mašine i telefona.
Kad su odličja sa terena zasijala, kako da ga i britanska Kruna ne okiti. Prvo odlikovanje usledilo je 1995. godine.
Još pametnije, bar po stranku koju je podržavao, savete je davao Toniju Bleru u izbornoj 1997. godini.
Sledeće godine je uložio i svoj novac u kampanju britanske Laburističke stranke.
On Blerovoj partiji novce, ovaj pre toga sebe fotelji prvog ministra, a političkoj istoriji novo poglavlje. Prilično upečatljivo, videlo se kasnije.
Mi dobismo neprospavane noći 1999, Aleks Ferguson titulu ‘’sera’’ Britanskog carstva. I to zahvaljujući ‘’ubici’’!
Doduše, ne Džeku Trboseku već Oleu – Gunaru Solšeru, zvanom Ubica dečjeg lica, koji je Mančester Junajtedu spretno i srećno u infarkt završnici doneo naslov prvaka Evrope te 1999. Godina stvorena za ubice, izgleda.

 

Znao je i kako od klovna da načini gutača. Ne vatre. Golmana. Taj je posle dogurao do vođe fudbalskog karavana. Zove se Kristijano Ronaldo.
Imao je igrače za trku, ako treba i maratonsku. Nedostajao je konj za one kraće trke. Neki jak kao stena.
Kakve su stene na Gibraltaru? Čvrste. Bar ako je suditi prema imenu grla čiji je suvlasnik postao– Stena Gibraltara.
Kamen je pao sa srca, ali ga je pogodio u glavu, jer je zbog četvoronošca mogao završiti na kolenima zbog spora oko vlasništva sa Džonom Manijerom, gazdom Junajteda i suvlasnikom konja.
Rekao je da Stiven Džerard nije vrhunski fudbaler. Idi dođavola, poručili su mu navijači Liverpula. Kako da ide kad je tad već bio među Đavolima?
Osvojio je sve moguće trofeje, oborio mnoge rekorde, za razliku od nas u banku je išao da proveri koliki je plus na njegovom računu, a ne minus.
Dobio je i spomenik za života 2012. godine. Oprostio se od ‘’najvažnije sporedne stvari na svetu’’ titulom 2013. Kad bi ih nabrajao, spisak bi bio kao odavde pa do Mančestera.
Fergi se upisao u istoriju, a da nije bilo njega možda bi se Škotska ispisala iz sastava Velike Britanije. Njegov apel da se kaže ‘’da’’ vernosti Elizabeti II, značio je pre šest godina ‘’ne’’ nezavisnoj Škotskoj.
Mnogi su u fudbalu uspeli zahvaljujući sreći, Ferguson je bio sušta suprotnost. Sreća je uspela njegovom zaslugom.
Dao je fudbalu sve. Čak je i pisao o njemu. U prevodu – o sebi.
A pisati o piscu je teško. O velikom igraču i treneru teže. Tek o političkom aktivisti.
Vidite i sami.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *