četvrtak , 2 aprila 2020

RADIKALNI HAJDUK

 

 

 

 

 

 

 

U istoriju mogu ući glumci, sportisti, pevači, naučnici. Mesto u njoj su našli kriminalci, korumpirani političari, begunci iz najčuvanijih zatvora.

A istoričari?

Oni obično pišu o istoriji. I tumače je.

Postoje izuzeci poput Šekspira.

Ne, ne, nisam pogrešio!

Šekspir je uskok među istoričarima. Hoću reći hajduk.

Godine 1990, dok je Nišava tiho tekla, a Darko Pančev, Zvezdina Kobra sa Vardara, loptom u mreži Bilih u finalu Kupa Maršala Tita uzburkao Split, ocrnivši sve na Rivi, u Pirotu je rođen radikalni ‘’torcidaš’’ , čovek koji bi za Srbiju dao život, a za klub s Poljuda srce i dušu – Miša Anđelković Šekspir.

Naredne godine Miša je bio suviše mali da bi naučio da čita i piše, Alen Bokšić nije, upisuje svoje ime u istoriju fudbalskog kupa države koju će nekoliko meseci posle toga ratni vihor ispisati sa geografske mape, postiže poslednji (pobedonosni) gol u završnom činu ovog takmičenja, probudivši iz slatkog evropskog sna vladara ‘’starog kontinenta’’ Crvenu zvezdu.

Dok Anđelković junior raste, a političari prave planove za zaustavljanje rata u Hrvatskoj, Majstori s mora pletu mrežu u koju se 1992. upecao pehar namenjen prvom šampionu države, ovoga puta Republike Hrvatske.

Sezonu kasnije i trofej nacionalnog kupa prestaje da se koprca i postaje plen Bilih, a onda sledi 1994, istorijska godina. Ivica Mornar šalje s palube kordinate i gleda kako Milan Rapaić, Aljoša Asanović i Tomislav Erceg preplivavaju poljsku Vislu i posle dve pobede vode Hajduk, kao prvi klub iz počivše SFRJ, u UEFA Ligu šampiona.

U eliti Asanović rumunsku Zvezdu (Steaua) boji u belo, Nenad Pralija i Darko Butorović Anderlehtu skidaju krunu sa grba , što je bilo dovoljno za plasman u drugi krug takmičenja , u kom je Ajaksovo koplje bilo duže, skraćuju Holanđani Splićanima evro-put, a sebi trasiraju stazu do šampionskog trona.

Za to vreme mali je Miša sanjao da postane Veliki Vladimir, velikan među stativama, imitirajući simbol Hajduka Vladimira Bearu.
San mu se ostvario još u detinjstvu, izrastao je u velikog golmana na ‘’malom’’ terenu, između dva stable jabuke, u Srbiji, zemlji šljiva.
On sitnim koracima kroz život, Šešeljevi radikali krupnim kroz srpski politički život, a njegov Hajduk je već tada, sredinom poslednje decenije prošlog veka i ‘’duple krune’’ 1995. od fudbalskog Splita načinio provinciju, ‘’naše malo misto’’.
Umesto o velikoj istoriji Bilih, dečačić iz sela Obrenovac je počeo čitati ‘’Veliku Srbiju’’, maštajući da zabode pobedničke zastave na liniju (ne na tu na koju ste pomislili!) Hajduk – Kroacija/Dinamo – Rijeka- Osijek. Za sva vremena. Ako treba i vanvremenski!
Kad je Kroacija, zapravo Croatia, šest godina posle Crvene zvezde ‘’ubila’’ njegov Partizan u kvalifikacijama za Ligu šampiona 1997 (5:0), Anđelković je dobrano stasao za ustanak i postao je hajduk.

 

 

Prvo radikalni, od 2008. radikalski, jer je tad uz beli dres voljenog kluba obukao plavi ‘’šorts’’ Srpske radikalne stranke.
Hajduk je tražio put do privatizacije, Dinamo je polako ‘’privatizovao’’ hrvatski fudbal i adresa na koju su stizali trofeji je uglavnom bila Maksimir. Na Poljudu živi nezadovoljstvo navijača, jer titulu u šampionatu ‘’lijepe njihove’’ čekaju od 2005, a kup – trofej već 7 godina, pa je Anđelković učio istoriju da se ne bi sećao onoga čega se često nerado sećaju igrači Hajduka, kojima je Torcida, šekspirovski tragično, ‘’uterivala’’ pamet u glavu rukama i nogama, uz kratkotrajne trenutke ljubavi poput one iz vremena plasmana u grupnu fazu Lige Evrope 2010. godine.
Dok su problemi cepali mreže velikog kluba, ‘’majstor sa Nišave’’ je uspešno driblao Tutankamona, Gaja Julija Cezara, Napoleona Bonapartu , Josipa Broza Tita, da bi se upisao u listu uspešnih strelaca u ‘’visokoškolskoj ligi’’ Srbije.
Zadenuo je pirotski hajduk u svoju glavu znanje umesto oružja za pojas i 27. marta 2018. izveo ‘’puč’’ na Filozofskom fakultetu u Nišu, spuštajući postavljena pitanja u grob, da ne bi postao rob na ponovljenom diplomskom ispitu i zvanje istoričara stavio iza svog imena.
A pristalice njegovog Hajduka bi sve dale, ako treba bili bi robovi do kraja života, Torcida bi promenila ime u ORJUNA, horski bi zapevali ‘’Sprem’ te se, sprem’ te četnici’’ u zamenu za novu utakmicu njihovih ljubimaca protiv Gzire Junajted, jer su ih malteški ‘’vitezovi’’ letos ponizili u dvoboju za prolazak u dalji tok drugog po značaju UEFA takmičenja.
Loši vetrovi i tmurni oblaci nad Poljudom teraju splitski klub u defanzivu, a odavno je vreme za njihov napad. Nešto nedostaje. Možda njihov Srbin na tribinama?

I dok se bure na Jadranu ne smire, a Hajduk ne ‘’uskokne’’ u pravi kolosek, Miša Anđelković, srpski radikal, u svom srcu će povlačiti navijačke poteze kao po šahovnici na amblemu voljenog kluba. Umesto do linije koja počinje u Karlobagu a zavšava se u Virovitici, do Splita i svojih Bilih.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *