четвртак , 2 априла 2020

РАДИКАЛНИ ХАЈДУК

 

 

 

 

 

 

 

У историју могу ући глумци, спортисти, певачи, научници. Место у њој су нашли криминалци, корумпирани политичари, бегунци из најчуванијих затвора.

А историчари?

Они обично пишу о историји. И тумаче је.

Постоје изузеци попут Шекспира.

Не, не, нисам погрешио!

Шекспир је ускок међу историчарима. Хоћу рећи хајдук.

Године 1990, док је Нишава тихо текла, а Дарко Панчев, Звездина Кобра са Вардара, лоптом у мрежи Билих у финалу Купа Маршала Тита узбуркао Сплит, оцрнивши све на Риви, у Пироту је рођен радикални ‘’торцидаш’’ , човек који би за Србију дао живот, а за клуб с Пољуда срце и душу – Миша Анђелковић Шекспир.

Наредне године Миша је био сувише мали да би научио да чита и пише, Ален Бокшић није, уписује своје име у историју фудбалског купа државе коју ће неколико месеци после тога ратни вихор исписати са географске мапе, постиже последњи (победоносни) гол у завршном чину овог такмичења, пробудивши из слатког европског сна владара ‘’старог континента’’ Црвену звезду.

Док Анђелковић јуниор расте, а политичари праве планове за заустављање рата у Хрватској, Мајстори с мора плету мрежу у коју се 1992. упецао пехар намењен првом шампиону државе, овога пута Републике Хрватске.

Сезону касније и трофеј националног купа престаје да се копрца и постаје плен Билих, а онда следи 1994, историјска година. Ивица Морнар шаље с палубе кординате и гледа како Милан Рапаић, Аљоша Aсановић и Томислав Ерцег препливавају пољску Вислу и после две победе воде Хајдук, као први клуб из почивше СФРЈ, у УЕФА Лигу шампиона.

У елити Асановић румунску Звезду (Стеауа) боји у бело, Ненад Пралија и Дарко Буторовић Андерлехту скидају круну са грба , што је било довољно за пласман у други круг такмичења , у ком је Ајаксово копље било дуже, скраћују Холанђани Сплићанима евро-пут, а себи трасирају стазу до шампионског трона.

За то време мали је Миша сањао да постане Велики Владимир, великан међу стативама, имитирајући симбол Хајдука Владимира Беару.
Сан му се остварио још у детињству, израстао је у великог голмана на ‘’малом’’ терену, између два стабле јабуке, у Србији, земљи шљива.
Он ситним корацима кроз живот, Шешељеви радикали крупним кроз српски политички живот, а његов Хајдук је већ тада, средином последње деценије прошлог века и ‘’дупле круне’’ 1995. од фудбалског Сплита начинио провинцију, ‘’наше мало мисто’’.
Уместо о великој историји Билих, дечачић из села Обреновац је почео читати ‘’Велику Србију’’, маштајући да забоде победничке заставе на линију (не на ту на коју сте помислили!) Хајдук – Кроација/Динамо – Ријека- Осијек. За сва времена. Ако треба и ванвременски!
Кад је Кроација, заправо Цроатиа, шест година после Црвене звезде ‘’убила’’ његов Партизан у квалификацијама за Лигу шампиона 1997 (5:0), Анђелковић је добрано стасао за устанак и постао је хајдук.

 

 

Прво радикални, од 2008. радикалски, јер је тад уз бели дрес вољеног клуба обукао плави ‘’шортс’’ Српске радикалне странке.
Хајдук је тражио пут до приватизације, Динамо је полако ‘’приватизовао’’ хрватски фудбал и адреса на коју су стизали трофеји је углавном била Максимир. На Пољуду живи незадовољство навијача, јер титулу у шампионату ‘’лијепе њихове’’ чекају од 2005, а куп – трофеј већ 7 година, па је Анђелковић учио историју да се не би сећао онога чега се често нерадо сећају играчи Хајдука, којима је Торцида, шекспировски трагично, ‘’утеривала’’ памет у главу рукама и ногама, уз краткотрајне тренутке љубави попут оне из времена пласмана у групну фазу Лиге Европе 2010. године.
Док су проблеми цепали мреже великог клуба, ‘’мајстор са Нишаве’’ је успешно дриблао Тутанкамона, Гаја Јулија Цезара, Наполеона Бонапарту , Јосипа Броза Тита, да би се уписао у листу успешних стрелаца у ‘’високошколској лиги’’ Србије.
Заденуо је пиротски хајдук у своју главу знање уместо оружја за појас и 27. марта 2018. извео ‘’пуч’’ на Филозофском факултету у Нишу, спуштајући постављена питања у гроб, да не би постао роб на поновљеном дипломском испиту и звање историчара ставио иза свог имена.
А присталице његовог Хајдука би све дале, ако треба били би робови до краја живота, Торцида би променила име у ОРЈУНА, хорски би запевали ‘’Спрем’ те се, спрем’ те четници’’ у замену за нову утакмицу њихових љубимаца против Гзире Јунајтед, јер су их малтешки ‘’витезови’’ летос понизили у двобоју за пролазак у даљи ток другог по значају УЕФА такмичења.
Лоши ветрови и тмурни облаци над Пољудом терају сплитски клуб у дефанзиву, а одавно је време за њихов напад. Нешто недостаје. Можда њихов Србин на трибинама?

И док се буре на Јадрану не смире, а Хајдук не ‘’ускокне’’ у прави колосек, Миша Анђелковић, српски радикал, у свом срцу ће повлачити навијачке потезе као по шаховници на амблему вољеног клуба. Уместо до линије која почиње у Карлобагу а завшава се у Вировитици, до Сплита и својих Билих.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *