NA TRASI PREDSEDNIČKOG MARATONA BORISA JELJCINA – I sa komunistima protiv komunista 1987 – 1993

Piše: Dragan Stojić

Zapamtila je istorija fanatične komuniste, zabeležila je i imena njihovih radikalnih protivnika, bilo je i mnogo konvertita – onih koji su se prvo kleli u ‘’crvene’’ ideale, da bi posle izvesnog vremena komunističku ideologiju napadali kao totalitarnu.

Boris Jeljcin je bio poseban, jedinstven. Iako član Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) iz mladosti, suštinski je oduvek prezirao partiju čiji je deo bio. Pritom, činjenica da je bio sklon nasilju (kao đak je nastavnici nemačkog jezika zabo gramofonsku iglu pod sedište na stolici, a sebi u grudi makaze pošto je smenjen s funkcije krajem 80-ih) i neočekivano dramatičnim odlukama koje je donosio, dovele su Rusiju 1993. na prag građanskog rata. Štaviše, taj prag je krvavo preskočen  žestokim, na sreću kratkotrajnim,  oružanim sukobom predsednika i Vrhovnog sovjeta Rusije.

Uvertira u sve što će se kasnije dogoditi bio je njegov razlaz sa partijskim glavešinama dok je stajao na čelu moskovskog ogranka KPSS 1987. godine, zbog čega je postao unutarstranački disident, pošto je redovno upućivao negativne kritike na njihov račun i osporavao ispravnost ustaljene politike , što je rezultiralo  smenom sa funkcije ovog  buntovnika  .

Međutim, taj potez umesto  da dovede do pada njegove popularnosti, izazvao je suprotan efekat, tako da je ‘’demokratski komunista’’, kako je sebe nazivao,  1989. dospeo do mesta u Kongresu narodnih deputata (KND), uz  od njega izabrani Vrhovni sovjet (veće), glavnoj upravljačkoj instituciji tadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Pripadnik grupe  liberalnih deputata (narodnih poslanika)  zalagao se demokratizaciju društva i uvođenje tržišne ekonomije. Jednostavno rečeno za kapitalizam, čime se dodatno udaljavao od ustaljenih  ekonomskih načela koje je branila vladajuća stranka  najveće države na svetu. Zastupao je i  stav da ruska federalna jedinica treba da formira sopstvenu armiju.

Naredne godine je, uz podršku grupe izbornog bloka ‘’Demokratska Rusija’’ , izabran i u parlament tadašnje RSFSR (Ruska sovjetska federativna socijalistička republika/ Ruska Federacija), onda i za čelnog čoveka  njenog Vrhovnog sovjeta, dok je ‘’ iz senke’’  kao potpredsednik delovao  njegov saborac, Čečen Ruslan Hazbulatov. Uprkos tome što realan život nije strip, njihov odnos u godinama koje su usledile je ličio na borbu Taličnog Toma sa sopstvenom senkom.

Političar iz Bukte je nezaustavljivo napredovao,  (ne)očekivano  je istupio iz članstva KPSS, usvojena je Deklaracija o suverenitetu Ruske Federacije, čime je prostor za oštriju konfrontaciju sa centralnim komunističkim vlastima bio proširen.

Već početkom sledeće  godine je opredeljenje Rusa ličilo na potezanje konopca, organizovane su demonstracije projeljcinovske s jedne i  prosovjetske (progorbačovljevske) opcije s druge, a upečatljive  parole su bile : ‘’Jeljcin da, Gorbačov ne!’’  i ‘’Bandu Jeljcina na sud!’’.

Većina se opredelila za Jeljcinov kurs, referendumska odluka u martu 1991.  o podršci očuvanju Sovjetskog Saveza (SSSR) je bila deklarativna, jer ju je suštinski neutralisao potvrdan odgovor čak 71,4% ruskih birača  kad je reč o uvođenju predsedničke funkcije u njihovoj federalnoj jedinici , pa je udaljavanje od  sovjetske države i njenog zakonodavnog sistema poprimilo šire razmere.

Kad je u julu iste godine Boris Nikolajevič  bezmalo dvotrećinskom većinom glasova birača pobedio na prvim slobodnim izborima u istoriji Rusije, promovisavši  u potpredsednika Aleksandra Ruckoja, lidera grupacije ‘’Komunisti za demokratiju’’, pilota,  ratnog veterana iz vremena sovjetske vojne intervencije u Avganistanu (1979 – 1989), bilo je jasno da će njegova politička zvezda sijati, a da će se ugasiti ona u koju su se uzdali podržavaoci prosovjetske linije.

Potpunu dezorijentaciju  rivali  uralskog političara pokazali su narednog meseca , kad je grupa nazvana Državni komitet za vanredno stanje (GČKP) pokušala da sruši i Jeljcina i Gorbačova, koji je smatran nedovoljno sposobnim da spasi SSSR smrti, ali je ovom konglomeratu sastavljenom od ljudi iz vojnih, bezbednosnih i političkih struktura  nedostajao definisan cilj – spas Sovjetskog Saveza ili puko preuzimanje vlasti, pa su poraženi i  završili su  iza rešetaka. Narod, političke  i vojne snage su više verovale  predsedniku Rusije i Hazbulatovu, tako da potpredsednik Ruckoj, osnivač oružanog odreda čiji je cilj bio odbrana volje većinske, Jeljcinu odane Rusije, nije imao priliku da demonstrira svoju vojničku veštinu.

Izgubljenu utakmicu poražena strana platila je gubitkom ‘’svih bodova’’, pošto je ruski predsednik ekspresno usred Vrhovnog sovjeta potpisao ukaz o obustavljanju delovanja ‘’filijale’’ KPSS u Rusiji, a ista sudbina zadesila je i  sam KPSS, na kraju i sam Sovjetski Savez, kome je smrtna presuda izrečena na samom izmaku 1991. godine.

 

Cenu, u tom trenutku još uvek nisku, posle  avgustovskih trijumfa , neočekivano je platio i Ruckoj, jer mu Jeljcinova ekipa kao’’ reformisanom’’ komunisti  nije verovala, pa je izostao poziv na slavlje povodom pobede nad ‘’pravim’’ komunistima. Bio je to početak kraja njihove saradnje.

U jesen 1991. Boris Nikolajevič de facto postaje novi ruski car, uz predsedničku dužnost preuzima i funkiju predsednika vlade, mada formalno, jer je glavnu operativnu ulogu u vođenju politike ovog ogranka  izvršne vlasti imao  prozapadno orijentisani liberal, potpredsednik Vlade Rusije Jegor Gajdar, a napredovao je i Ruslan Hazbulatov, koji je zamenio Jeljcina na čelu ruskog Vrhovnog sovjeta.

Rusija u magli: ekonomska propast i buđenje pluralizma

U najavi reforme, u praksi katastrofa.

Još uvek spremni na kompromis, deputati su u decembru  vlastima dali odrešene ruke u sprovođenju reformi do kraja 1992. godine, ali je epilog ekonomsko – finansijske ‘’šok – terapije’’ završen smrću pacijenta. Zahvat su osim ruskih vlasti obavljali MMF i kao savetnik  čuveni Džefri Saks.

Rusija je gotovo istog dana  po početku odbacivanja državnog rukovođenja privredom počela ličiti na Srbiju iz Miloševićevog i postmiloševićevog perioda.

Novi zakoni o slobodnom formiranju cena već  u prvim mesecima  1992.  rezultirali su rastom  ionako ogromne inflacije, pa je, na primer, so zaista bila vrednija od zlata jer koštala 100 puta više nego do tada, pod ruku joj je išlo i siromaštvo, nezaposlenost, pljačkaška privatizacija, svi navedeni elementi  stvorili su neizdrživu tenziju na političkoj sceni, samim tim i u celom ruskom društvu.

Jeljcin je veštim manevrom sebe oslobodio obaveze vršenja premijerske funkcije u martu 1992,  Gajdar je ostao na vetrometini, nije prihvaćen u parlamentu kao kandidat za prvog ministra, no, demonstrirao je žilavost i još neko vreme je igrao bitnu ulogu u vođenju države. Vesternizacija i oslanjanje na ‘’mlade lavove’’,  koji će Rusiju povesti u svetlu budućnost zasnovanu na vrednostima zapadnog sveta, šefu ruske države doneli su razlaz sa nekim od najvernijih saradnika. Dovoljno je spomenuti  da je prvo Ruckoj, a od aprila 1992. i Hazbulatov bivao sve udaljeniji od dojučerašnjeg saborca.

Osim ekonomsko – finansijskog, stranački život je takođe u hodu prolazio kroz reforme. Od nekadašnje homogene komunističke porodice izdvajala su se ‘’deca’’, neka  manje – više zadržavajući izvorni kurs, druga potpuno okrećući leđa, jedna sarađujući ili podržavajući režim, druga postavljajući prepreke Jeljcinovom establišmentu.

Od februara i Kongresa građansko – patriotskih snaga Rusije,Ruskog nacionalnog sabora,   protivnički opredeljenih prema režimu, krenuo je talas prekompozicije i pozicioniranja na pluralističkoj pruzi Rusije.

Suprotstavljane vladajućim strukturama krenulo je time što je  u orbitu je izbačen Građanski savez, čiji deo je bila i novoformirana Ruckojeva  Narodna partija Slobodna Rusija, zatim snaga sveruskog jedinstva oličena u Opštenarodnom saboru  (ROS) pod dirigentskom palicom Sergeja Baburina, plus ostale novosnovane stranke, a to je  bio novi momenat  za mladu i još uvek krhku demokratsku zemlju, pa je ostalo na vremenu da pokaže koliko je samo društvo spremno i sposobno da se izbori za normalan put u budućnost.

Jeljcin se održavao na talasu polako gašene antikomunističke histerije, ali je Kongres narodnih deputata sve više bivao u rukama opozicije, koja se ujedinjavala tokom godine, stvarajući (ne)formalne koalicije nacionalnih, novokomunističkih i liberalnih snaga, čemu u prilog idu podaci da je antijeljcinovska deputatska grupa Rusko jedinstvo držala 30 -40 % mandata, a računajući sve predstavnike naroda u parlamentu odnos snaga je tokom godine  bio otprilike  2:1 u korist opozicije.

Kako se nazirao krah Gajdarovih reformi, tako je i opozicija postajala sve jača i ujedinjenija, a u jesen 1992. je homogenizacija pojačana formiranjem višeslojnog Fronta narodnog spasenja,odmah  zabranjivanog  od strane vlasti.

Ipak, još nekoliko meseci je održana kakva takva stabilnost, izbor nove vlade na čelu sa nama dobro poznatim (nije nam baš ostao u naročito lepom sećanju) Viktorom Černomirdinom koncem godine, davao je nadu u nacionalno pomirenje, a onda se od marta 1993. godine sve počelo rušiti.

Tamo gde se vlada dekretima, obično ne cvetaju ruže, a da ni visibabama baš nije prijalo u Rusiji se osetilo na prelasku iz zime u proleće pre 27 godina, jer je Boris Nikolajevič protiustavnim ukazom razvlastio KND i Vrhovni sovjet, kažnjavajući ih zbog odbijanja da njemu i vladi iznova odobre nastavak reformi .

Osim narodnih predstavnika, koji su kontrirali neuspešnim  pokušajem da opozovu Jeljcina, Ustavni sud je takođe ‘’stavio rampu’’ na ovaj ukaz, pa je kompromisno rešenje glasilo: referendum o podršci predsedniku i njegovoj politici. I Ruckoj je dojučerašnjem političkom sabratu rekao ‘’ne’’, nešto nalik provaliji je polako iskopano između njih dvojice. Istovetno je postupio i Hazbulatov. Uostalom, i on je bio predsednik, samo Vrhovnog sovjeta uistinu.

Zato je narod šefu države na referendumu rekao ‘’da’’. Tih ‘’da’’ je u procentima bilo 58,7. U prevodu, većini je bilo dobro pa se narod izjasnio za koračanje Rusije dotadašnjim putem.

No, nešto veliko se tokom krize u martu ‘’iza brda valjalo’’. Crvenilo se političko sunce, polako se probijajući kroz oblake. Polutajno, kako su često radili kroz istoriju svog postojanja, ruski komunisti su se vratili na scenu. Podržani od strane, u međuvremenu sa robije oslobođenih, ‘’gečekapeovaca’’ Genadija Janjajeva, Anatolija Lukjanova i drugih, uz ‘’amin’’ Ustavnog suda, Komunistička partija Ruske Federacije  (KPFR) sa Genadijem Zjuganovim na čelu osujetila je pokušaj vlasti da joj onemogući (ponovno) delovanje.

Mada se ruski komunisti iz novije ere prilično razlikuju od svojih drugova iz drugih država, što su kasnije dokazali isticanjem pravoslavne ikone , prisustvom crkvenih obredima,  za Jeljcina su oni predstavljali recidiv prošlosti, tako da mu je još jedan teret natovaren na ionako oslabljena leđa.

Umesto aktuelnih , stradao je bivši komunist, potpredsednik Ruckoj, jer mu je oduzet deo pripadajućih   privilegija. Ništa bolje nisu prošli ni ‘’prvomajci’’, pošto su na Praznik rada ‘’radile’’ sprave organa reda i skup je onemogućen.

Napetost je rasla  iz meseca u mesec, iz dana u dan, kad se stiglo do minuta tragedija je bila neizbežna.

Leto je, koliko to ruska klima dozvoljava, bilo vrelo. Dok se treće godišnje doba opraštalo od 1993, Ruckoj se početkom septembra, odlukom njemu nadređenog, oprostio od funkcije drugog čoveka Rusije. Uz sve ‘’grehe’’, mesecima pre smene je ukazivao na korupciju i kriminal.

Jesen je smenjivala leto, a ruski političari jedni drugi, dok je narod patio.

Istorijskim Ukazom broj 1400 nazvanim ‘’O etapnoj ustavnoj reformi’’, protivno tada važećem najvišem pravnom aktu zemlje na čijem čelu je bio, Jeljcin u poslednjoj dekadi septembra raspušta Kongres narodnih deputata i Vrhovni sovjet, uspostavljajući svojevrsni predsednički apsolutizam, raspisuje izbore za modifikovani parlament sastavljen iz dva doma (Savet Federacije i Dumu), uz istovremeni referendum o prihvatanju ustava čije je odredbe koristio iako je još uvek imao status predloženog najvišeg akta i nije bio na snazi!?

Odgovor je bio žestok, mora se priznati  ustavan! Na predlog Vrhovnog sovjeta KND smenjuje Jeljcina i na njegovo mesto imenuje Aleksandra Ruckoja. Politička municija ispaljena je sa obe strane. Na nesreću, nekoliko dana kasnije čuli su se fijuci bojene municije.

Kursk u Moskvi

Komunisti su, bar formalno, već bili u manjini kad je zastupljenost  u KND bila u pitanju, ali su njihovi ‘’derivati’’ i dalje vodili glavnu reč. Mada je minister odbrane Pavel Gračov trvdio da su  oružane snage lojalne predsedniku države, vojska je pre eskalacije krize, prema anketama, većinski stajala uz Ruckoja, samim tim i uz Vrhovni sovjet, ali je istraživanje poverenja građana tokom ovog sukoba  dalo drugačije rezultate: Jeljcinu je poverenje poklonilo 19 % ispitanika, Vrhovnom sovjetu 7, ostatak, tačnije ogromna većina nije želela da se svrsta ni na jednu stranu.

Sve je ukazivalo na tešku partiju šaha, a pioni su, na nesreću, bili ljudi.

Ruckoj je ponovo  stao pred oružanu formaciju u političkoj bici, međutim, ovoga puta da bi je uputio protiv Jeljcina, jer je Dobrovoljni puk VS branio opoziciju.

Ruslan Hazbulatov

 

Da sila Boga ne moli osetio je i poglavar RPC Aleksij II, njegova posrednička uloga nije dala dugoročne rezultate, sukobi između pristalica Vrhovnog sovjeta (VS) i snaga bezbednosti, blokada VS, ukazivali su na dolazak novog krvavog ruskog  oktobra, sličnog onom iz 1917. godine (po tada važećem kalendaru je bio novembar), s tom razlikom što su 76 godina nakon Oktobarske revolucije komunisti i njihovi parlamentarni partneri bili u podređenom položaju.

Kad se činilo će antirežimski demonstranti slomiti otpor čuvara reda i osloboditi iz opkoljenog Belog doma svoje predstavnika, najistaknutije ličnosti većinskog dela  opozicije povlače pogrešan potez.

Nije iznenađenje što je Ruslan Hazbulatov komandovao juriš na ‘’gradsku kuću’’ i TV centar Ostankino, on je ipak bio ‘’samo’’ političar, ali da tako nepromišljenu zapovest izda prekaljeni ratnik Ruckoj – zaista je bilo neočekivano.

Epilog očekivan. Prva žrtva u redovima policijske jedinice ‘’Vitez’’, koja je branila Ostankino, značila je početak kraja pokušaja da se Jeljcinova vlast pošalje u opoziciju.

Smrću Nikolaja Sitnikova potpisana je smrtna presuda protestantima, a politička njihovim predstavnicima.

Rafali u masu, potom tenkovski napad armijskih snaga na zgradu Vrhovnog sovjeta, iako su, kao i pripadnici policijskih formacija, nevoljno učestvovali u sukobu  (neki su i  odbili) čak i nisu bili najtragičniji deo bratoubilaštva.

Ova krvava utakmica imala je i svoju publiku. Sa bezbedne udaljenosti masa ljudi je navijala za svaki novi plotun, proslavljajući pogotke koji su rusku ‘’Belu kuću’’ bojili u crno.

Iz perspektive vlasti je izgledalo da ‘’nisu džabe krečili Beli dom’’, pošto su izmučeni i uplašeni Hazbulatov i Ruckoj ‘’sa rukama na potiljku’’ okončali šahovski meč na crno – belom polju politike, potom i u zatvoru sa kog su izašli posle 4 – 5 meseci na osnovu amnestije.

Kako obično biva, pogrešni red kockica u mozaiku složen je uz velike žrtve. Navodno je stradalo nešto preko 140 ljudi, mada svedočenja govore da ih je bilo višestruko više.

Ako je verovati Kirsanu Iljumžinovu, predsedniku federalnog subjekta Ruske Federacije Republike Kalmikije, neuspešnom posredniku u okončanju krvoprolića,  čoveku koji je kasnije tvrdio da su ga privremeno oteli vanzemaljci, ubijeno je više stotina lica.

Poznati scenario: večiti šah

Kraj tragedije po najčešće viđenom scenariju okončan je ‘’diplomatski’’. Obe strane su priznale krivicu, proglašena je nacionalna žalost, zabranjeni su opozicioni mediji, a konačnog pobednika, ako se posle svega tako moglo reći, odlučili su parlamentarni izbori i referendum o novom Ustavu Ruske Federacije.

Praktično sve ono što je predsednik Jeljcin odredio septembarskim ukazom.

Iscrpljeni, osiromašeni i razočarani narod kaznio je obe strane, usput i treće.

Favorizovani Građanski savez se pocepao po liniji: za Jeljcina odnosno za Sovjet, pa je LDP, ali ne Čedomira Jovanovića već ekscentričnog Vladimira Žirinovskog  neočekivano zabeležio procentualno najbolji ali je zbog izbornog sistema osvojio  isti broj mandata kao i glavna režimska lista ‘’Izbor Rusije’’ Jegora Gajdara (64), dok je Komunistička partija RF  skupila podršku dovoljnu za 42 mandata u Dumi.

Više razloga za zadovoljstvo imali su Jeljcinovi protivnici, jer su režimske liste u zbiru lošije prošle  od opozicionih,  tako da su, računajući oružani konfilkt, dozvolile da rival stigne do remija, a sve do predsednikovog povlačenja iz politike u smiraj 1999. godine, između njega i narodnih poslanika je igran ‘’večiti šah’’.

Da prvi čovek Rusije ne izgubi kontumacijom, zaslužni su rezultati izjašnjavanja o predlogu Ustava.

Kasnije analize Jelene Lukjanove i Projektne grupe za prava čoveka Aleksandra Sobjanina pokazale su da saopšteni (nikad zvanično objavljeni) rezultati nisu bili baš ‘’najčistiji’’, da je predlog Ustava nije prošao pošto ga je podržalo malo više od 40 % izjašnjenih, ali je Izborna (Referendumska) komisija rekla suprotno, te je po njihovom  nešto više od 58% Rusa s pravom glasa u arhivu poslalo dotad važeći najviši pravni akt zemlje, a ruske političare u dalje podele i međusobna osporavanja.

Prvi čin političko – ekonomske istorije nove Rusije je time okončan.

Činjenica je da je događaje u Rusiji u poslednjoj deceniji prošlog veka bilo daleko lakše posmatrati sa strane, sa distance još objektivnije, pa se obema stranama mora priznati da su, iako sa dijametralno suprotnih pozicija, ideologija, pogleda na svet i sistema vrednosti, želele dobro Otadžbini.

Opozicija je delovala u strahu od naglih promena, poučena uglavnom bolnom tranzicijom političkog i ekonomskog sistema u novonastalim državama bivšeg Istočnog bloka, gubitka statusa Rusije kao najvažnije karike nekad moćnog Sovjetskog Saveza, dok je Jeljcin, po prirodi stvari kao ‘’gazda još uvek nedovršene kuće’’ imao teži zadatak.

Pritisci sa Zapada oličeni u zahtevima za radikalnu demokratizaciju ruskog društva, prelazak na rigidni oblik kapitalizma, teret tajkunizacije,  puštanje probnih balona vezanih za celovitost teritorije ( inicijativa  sa one strane ‘’bare’’da se Sjedinjenim Američkim Državama proda Sibir, predlog Zbignjeva Bžežinskog da se Rusija podeli na tri dela, separatističke tendencije u Čečeniji (od 1994. i rat), Ingušetiji, Tatarstanu, Dagestanu…), nisu mu omogućavale veliki manevarski prostor.

Ulaskom u oslobodilački Drugi čečenski rat (u prvom je RF poražena) pre kraj poslednje godine njegovog mandata, dovođenje na vlast Putina, sačuvana celovitost države, bar donekle, ako ne i u celosti, njegovo ime upisuju možda ne zlatnim, ali svakako vidljivim slovima u istoriju Rusije.

Valjda se zbog svega toga, kako reče Fjodor Tjučev, ‘’Rusija umom ne može shvatiti’’. Zato i jeste neuništiva, velika i večna.

 

Izvori:

Živanov Sava: Rusija u vreme Jeljcina (FPN, Beograd, 2002)

Milošević Đorđe: Rusija na raskršću (Prometej, Novi Sad, 2003)

Jeljcin Boris: Predsednički maraton (BMG, Beograd, 2002)

Medvedev Roj: Boris Jeljcin – Rusija na kraju XX veka (Službeni glasnik, Beograd, 2009)

Zbog neslaganja u izvorima, rezultati pojedinih izbora su preuzeti sa: ru.wikipedia.org

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *