Совјетско/руско-сиријски односи кроз историју (Преглед односа до доласка Владимира Путина на челу Русије 2000. године)

Пре 1944. године

Према неким арапским средњевековним изворима, Руси су служили у византијској војсци у Сирији у 10. и 11. веку. После Карловачког мира, 1699. године, већи број Руса, ходочасника, посећивао је Сирију, на путу ка Палестини, где су успостављали везе са хришћанским православним заједницама. Тридесетих година 19. века, руска конзуларна представништва била су отворена у Алепу, Латакији, Бејруту и Саиду, а 1893, отворено је и конзуларно представништво у Дамаску. Убрзо након овога, услед финансијских проблема и незаинтересованости званичне Русије да прошири своје деловање изван активности за потребе ходочасника, руско Царско православно друштво проширило је своје активности у Сирији. До 1905. отворене су 74 школе, а до 1910. године друштво је трошило већину својих прихода на образовање у Сирији занемарујући основне обавезе према руским ходочасницима на путу за Свету земљу.
После вековима доминације Грка, први арапски патријарх изабран је 1899. на челу Антиохијске патријаршије уз помоћ Русије, сиријских хришћана и муслимана. Арапски националиста Сати ел-Хусри касније је изјавио да је ово „прва победа арапског национализма“.
Током Првог светског рата и са доласком бољшевика на власт у Русији, руско присуство у Сирији било је привремено окончано јер је Сирија, почетком двадесетих година 20. века, постала мандатна територија под управом Француске. Бољшевици у Русији нису били заинтересовани за арапске хришћанске заједнице али су били заинтересовани за развој комунистичког покрета на Блиском истоку. Уз помоћ бољшевика, двадесетих година 20. века, основана је сиријско-либанска комунистичка партија која није имала већу улогу у политичком животу.

 

Прва деценија Хладног рата (1944/45 – 1954)

 

Током Другог светског рата, комунистичка активност у Сирији и Либану доживљава препород, а после битке код Стаљинграда долази до већих симпатија у корист Русије. Сиријски комунисти наглашавају програм националног уједињења и борбу против фашизма, стављајући у други план социјалистичку револуцију.
СССР постаје прва земља у свету која признаје независност Сирије и Либана у јулу 1944. године пре формалне независности Сирије и повлачење Француза 17. априла 1946. Комунистички покрет имао је утицај на покрет за независност, наглашавајући јединство и умеренији став других група како њихови политички ставови по националном питању не би угрожавали антифашистичку борбу. После гашења Коминтерне 1943. долази и до поделе у сирјско-либанској комунистичкој партији па тако настају две партије: КП Сирије и КП Либана. Највероватније да је Сирија била важнија за СССР од осталих арапских држава из два разлога:
-заобилазила је Турску и Ирак, земље које су биле прозападно оријентисане,
-КП Сирије, и групе окупљене око ње, остварила је велики утицај током Другог светског рата.

Тајни уговор са између СССР-а и Сирије потписан је 1. фебруара 1946. у којем се Совјетски савез обавезао да ће помоћи Сирији у формирању војске. Посебан део у овом уговору односио се на економске и културне везе између две државе.
Априла 1948. Израел је прогласио независност те је отпочео рат између арапских држава и Израела. У овом рату, који је окончан 1949. године, СССР је оружјем, преко Чехословачке, помагао Израел јер су за циљ имали проширење утицаја у региону после одласка колонијалних сила Велике Британије и Француске. Ово је пореметило совјетско-сиријске односе.
После Другог светског рата, у првој деценији Хладног рата (1945-1955), Совјетски савез није гледао благонаклоно на власт у Сирији оптужујући је да угњетава свој народ и да је оруђе у рукама „западног империјализма“. Међутим, смрћу Стаљина у марту 1953. и доласком Никите Хрушчова на челу СССР-а започело је нова етапа у односима СССР-а и земаља Трећег света, међу којима су се налазиле земље арапског света, а међу њима и Сирија. На 20. конгресу КП СССР-а призната је прогресивна улога Трећег света, а као резултат овакве оцене арапски свет нашао се у фокусу совјетске спољне политике.
Односи између Сирије и СССР-а почели се да се побољшавају после завршетка Првог арапско-израелског рата, а 9. априла 1950. сиријски министар државне економије, Маруф ал Давалиби, предложио је потписивање споразум о ненападању између СССР-а и Сирије.
У истом периоду, односи СССР-а и Израела су почели да се погоршавају те је отопљавање односа са Сиријом и другим арапским земљама био логичан процес пребацивања совјетске интересне сфере на арапске земље на Блиском истоку.

 

Узлазна путања у односима СССР-а и Сирије (1955 – 1970)

 

Сиријско окретање ка СССР-у и зближавање са Москвом такође је било последица интереса. Крајем 1954. и почетком 1955. односи између Сирије и њених суседа, Турске и Ирака, били су значајно уздрмани јер су постале део прозападног Багдадског пакта (формиран априла 1955). Турска и Ирак запретиле су Сирији да ће је напасти уколико буде непријатељски настројена према Багдадском пакту и уколико прекрши принцип неутралности тј. уколико приступи другим војним савезима.
Иако је Египат за Совјетски савез био најважнији партнер, Сирија није занемаривана. Када је у фебруару 1954. са власти у Сирији свргнут војни диктатор Адиб ел-Шишкали и када је успостављена власт која је била више наклоњена демократији, Совјети су свој центар културних и пропагандних активности преселили из Бејрута у Дамаск.
Улазак у сиријску власт и БАС партије, после свргавања ел-Шишкалија, представљао је почетак добрих односа између Сирије и СССР-а.
Идеологија БАС партије заснивала се на арапском национализму, арапском јединству и јачању Арапа. Као таква она се заснивала на принципима анти-империјализма, борбе против Запада, секуларизму и социјализму међу Арапима. Из совјетског угла, БАС партија је представљала националну и ситну буржоазију што је сврставало у буржоаску националистичку партију. Ово је позитивно оцењено од стране политичког руководства СССР-а после Стаљинове смрти, које је имало другачије позиције по питањима класне борбе у земљама Трећег света. У складу са таквом политиком, Сиријској комунистичкој партији је наређено да сарађује са БАС партијом без обзира што су обе партије биле конкуренција једна другој. Због оваквог деловања, могуће да је СССР сматрао Сирију далеко бољим ослонцем за своју блискоисточну политику од Египта. Секуларизам и социјализам БАС партије, према совјетском схватању, био је далеко приступачнији од Насеризма, а жеља руководства БАС партије да сарађују са сиријским комунистима можда је додатно охрабривало Совјете за даље зближавање. Без обзира што је у стратегијском смислу Египат био далеко важнији савезник од Сирије, Совјете је вероватно више интересовао чврст политички и идеолошки ослонац у региону од стратегијског интереса.
У историографији, за почетак совјетског интензивнијег деловања на Блиском истоку узима се 1955. година када се потписује уговор о испоруци оружја између Чехословачке и Египта, у предвечерју Суецке кризе. Међутим, уговор о испоруци оружја са Сиријом, потписан је априла 1954. Том приликом, Чехословачка је Сирији испоручила 44 тенка типа Панцер ИВ.
Убрзо после закључивање чехословачко-египатског споразума о испоруци оружја у септембру 1955, совјетско-сиријски трговински уговор потписан је у новембру исте године. У исто време, совјетско дипломатско представништво у Дамаску и сиријско у Москви уздигнута су у рангу амбасаде. Између 1954. и 1955. кредити које су одобриле Сирији земље Источног блока и СССР достигли су 363 милиона долара, а совјетски удео у сиријском извозу попео се са 0,5% на 7,8%. У периоду 1955-1958. Сирија је на име војне и економске помоћи од СССР-а примила 294 милиона долара, док је Египат добио 485 милиона долара.
Односи између Сирије и Совјетског савеза наставили су да иду узлазном путањом током 1956. и 1957. године. Паралелно са војном сарадњом, земље Источног блока нудиле су помоћ Сирији у изградњи хидроелектрана и система за наводњавање. У новембру 1956. приликом посете сиријског председника Шукрија ел-Куватлија Москви, совјетско руководство је обећало да ће штитити сиријску независност.
Совјетско зближавање са Сиријом и јаче присуство СССР-а на Блиском истоку плашило је Сједињене америчке државе. Јануара 1957. Двајт Ајзенхауер прокламовао је доктрину супротстављања комунистичком ширењу на Блиском истоку, која је остала упамћена као Ајзенхауерова доктрина. Америчко руководство није благонаклоно гледало на јачање совјетског утицаја у Сирији, а пре свега није могло да допусти да се совјетски сателити налазе далеко од граница СССР-а. Америчко руководство настојало је да уз помоћ арапских држава (Саудијске Арабије, Ирака и Јордана) промени руководство у Дамаску, али је на крају за то изабрана Турска.
Страх да би Сирија могла да постане комунистичка земља на Блиском истоку повећан је када је на челу армије дошла личност која је довођена у везу са Сиријском комунистичком партијом. Августа 1957. сиријско руководство протерало је тројицу америчких дипломата под оптужбом да су припремали пуч. Захлађење америчко-сиријских односа донео је страх код Сиријаца да би САД могле да се позову на Ајзенхауерову доктрину како би заштитили своје интересе на Блиском истоку. Вероватно по наговору САД, али и у страху од ширење комунизма на јужним границама, Турска је почела да распоређује војску на граници са Сиријом. Том приликом дошло је до неколико инцидената између Турске и Сирије, а Турци су запретили да ће извршити инвазију на Сирију уколико на челу владе у Дамаску дођу комунисти или уколико СССР има утицај на сиријско руководство. СССР је ступио у акцију у намери да спречи, оно што су они видели као, америчку интервенцију у Сирији. Совјетско руководство предложило је САД-у да преговарају, а предлагали су да део преговора буде и питање снабдевање оружјем на Блиском истоку. САД су одбиле било какве преговоре, а због таквог исхода Совјети су запретили Турској и САД да очекују реакцију СССР-а уколико Сирија буде нападнута. Како би се дао кредибилитет овим претњама Москве, СССР је започео са распоређивањем трупа на граници са Турском док су два ратна брода послата у сиријску луку Латакија. Истог дана када је СССР запретио Турској, амерички државни секретар Џон Фостер Дулс изјавио је да турско-сиријска ситуација није гаранција да ће САД ступити у акцију, а турска влада је послала поруку Дамаску да јој намера није да изврши инвазију на Сирију. Сиријска криза потпуно је утихнула до октобра, а Москва и Дамаск су нагласиле своје заслуге за овакав исход.
Амерички неуспех у Сирији имао је за последицу краткотрајно зближавање САД и Египта. Администрација у Вашингтону сматрала је да је Гамал Насер у Египту најбоља опција за спречавање ширење комунизма и совјетског утицаја у региону. Успостављање Уједињене Арапске Републике 1. фебруара 1958. године, имао је за последицу потпуну обуставу совјетског уплитања у Сирији. Током постојања УАР, Насер је забранио деловање свих покрета који су били против египатско-сиријске уније, а међу којима је била и сиријска комунистичка партија. На званичном нивоу, СССР је подржао унију Египта и Сирије и изнео веровање да ће „унија бити консолидација мира и стабилности на Блиском истоку“. На другој страни, када је Сирија прогласила независност од УАР 29. септембра 1961. године, СССР је био прва земља која је признала независну Сирију свега девет дана након пуча у Сирији, а у Московској „Правди“ 7. октобра 1961. објављено је саопштење Сиријске комунистичке партије у коме се даје подршка независности Сирије означавајући независност као историјску победу сиријског народа.
Ново руководство у Сирији није било дугог века јер је уследио нови пуч 8. марта 1963. Овог пута, на власт је дошла БАС партија. СССР и сиријски комунисти нису подржавали БАС партију али Москва је објавила да жели развој пријатељских односа са Дамаском.
Сарадња Сирије са земљама совјетског блока на свим пољима значајно је повећана када је су на челу Сирије, после пучева у јануару 1965. и 23. фебруару 1966, дошла радикалне струје БАС партије. Ови радикални басисти објавили су да им је крајњи циљ успостављање социјализма док им је намера била да модернизују економију како би створили јаку армију да би се супроставили Западу и Израелу. Овим жељама Москва је изашла у сусрет и априла 1966. Дамаску је понуђен кредит од 120 милиона долара за развој инфраструктуре.
Јануара 1967. дошло је до међупартијске сарадње између сиријске комунистичке партије и БАС партије. Економска сарадња и војна помоћ се повећавала, а до доласка Хафеза ел-Асада на власт, новембра 1970, Сирија је виђена као најрадикалнија арапска држава са најближим односима са СССР-ом.
После пораза арапских држава у јунском рату 1967. Сирија је постала још више зависна од помоћи Москве. У години након Јунског рата, СССР је арапским државама, углавном Египту и Сирији, упутио економску помоћ у висини од једне милијарде долара док је војна помоћ износила 1,7 милијарди долара. Иако је СССР прихватио Резолуцију СБ ОУН 242, којом се позива на преговоре о миру и признању Израела, Сирија је одбила да прихвати овај документ. Ово само говори о томе да, без обзира на сву економску и војну помоћ коју је упутио СССР, Сирија није пратила совјетски спољнополитички курс. Овакав раскорак у ставовима Москве и Дамаска био је очигледан и наредних година.

 

Од Хафеза ел-Асада до Горбачова (1970 – 1985)

 

Долазак Хафеза ел-Асада на челу Сирије, новембра 1970, био је прекретница у совјетско-сиријским односима. У периоду између 1970. године и доласка Горбачова на челу СССР-а, Сирија је профитирала од војне помоћи и других добара која су стизала из СССР-а. Приликом посете Асада Москви, фебруара 1971, закључен је уговор о куповини оружја у вредности од 700 милиона долара. Велике испоруке совјетског наоружања Сирији током 1972. и 1973. омогућиле су да Сирија узме активно учешће у Четвртом арапско-израелском рату, октобра 1973. године.
Сарадња са земљама Источног блока доживела је максимум после Садатовог удаљавања од Москве и прекид интензивних совјетско-египатских односа. После тога, Сирија је постала совјетски најпоузданији савезник на Блиском истоку. Према истраживањима Стокхолмског међународног института за истраживање мир, између 1974. и 1985. СССР је Сирији доставио око 550 летелица, 2500 тенкова, 1200 оклопних транспортера. Највећи део опреме испоручен је након потписивање споразума у Кемп Дејвиду између Египта и Израела 1979. године. У касним седамдесетим годинама 20. века, војна помоћ Москве износила је 3,67 милијарди долара, а између 1971. и 1980. економска и техничка помоћ се утростручила.
Совјетска интервенција у Авганистану није имала последице на односе са Сиријом, а 8. октобра 1980. потписан је Споразум о пријатељству и сарадњи између СССР-а и Сирије. Иако је овај споразум значио још ближе војне и економске односе са СССР-ом, Москва се обавезала да ће поштовати сиријску несврстану политику. Године 1986. Сирија је била највећи некомунистички купац совјетског оружја. Сиријско руководство сматрало је СССР својим савезником који их није присиљавао да следе совјетску политику.
Током седамдесетих и осамдесетих година 20. века, неколико сиријских политичких потеза ишли су у супротности са ставом СССР-а. Нпр. 1976. Брежњев није имао успеха у заустављању сиријских оружаних акција против ПЛО-а, који је Москва сматрала природним савезником Сирије. Званична Москва такође није успела да заустави сиријске војне акције против Јасера Арафата и ПЛО током 1983, а односи између Сирије и Ирака, који је такође био савезник СССР-а, нису побољшани. Избегавање Москве да обузда Сирију имало је својих разлога: жеља да се очува чврста позиција СССР-а на Блиском истоку преко Сирије. Такође, Сирија није осудила совјетску интервенцију у Авганистану, иако су све исламске земље то учиниле, а међу њима совјетски савезник Ирак. Током рата између Етиопије и Нацоналног фронта за ослобођење Еритреје, Сирија је подржала режим Менгистуа Хајла Маријама супротно од става арапских држава.
Захтеви Сирије да их Москва снабдева напредним оружјем, по угледу на САД које снабдевају Израел, нису уродили плодом. Данашња историографија сматра да је овакво оклевање последица страха да СССР не прихвати одговорност за евентуалне акције Сирије. У прилог овој тврдњи иде и равнодушност Москве према арапским државама током интервенције Израела у Либану 1982. године, а симболичан крај добрих односа огледао се у посети Асада Москви новембра 1984. када је тадашњи совјетски лидер Константин Черњенко био хладан према интересима Сиријаца. Долазак Горбачова на челу СССР-а, марта 1985, само је још више убрзало опадање совјетско-сиријских односа.

 

У ери Горбачова (1985 – 1991)

 

Средином осамдесетих година 20. века, договори о детанту (попуштању) били су потпуно прихваћени од стране Совјета. Према мишљењу неких руских истраживача, један од продукта ових договора био је и тај да су Совјети занемарили и напустили своје „националне интересе“ на Блиском истоку, који су заправо били и интереси совјетских арапских савезника. Ово се није догодило одједном, а динамика совјетско-арапских, међу њима и совјетско-сиријских, односа била је сложена и контрадикторна.
У време доласка Горбачова на челу СССР-а, у пролеће 1985, у Либану је беснео тзв. рат избегличких логора између ПЛО-а и шиитске групе Амал, коју је подржавао Дамаск, али је критиковала Москва. Рат ових фракција престао је у јуну 1985. делимично због притиска СССР-а. Убрзо после тога, догодила се отмица авиона TWA 847 за коју је осумњичен покрет Амал (у западној историографији често се отмица приписује Хезболаху али заправо се ради о томе да су покрет Амал основали некадашњи припадници Хезболаха који су га напустили услед неслагања око политике покрета. Током грађанског рата у Либану, Амал и Хезболах су били на супротним странама. Сиријска влада, у том тренутку, подржавала је Амал и ратовала је против Хезболаха.). Посета Хафеза ел-Асада Москви, недуго након отмице авиона, допринела је да таоци буду ослобођени, што је за последицу имало да Сирија има сличне погледе као и руководство СССР-а. Поновно зближавање Сирије и СССР-а имало је за последицу склапање новог уговора о продаји наоружања и војне опреме Сирији.
Совјетско-сиријске односе током осамдесетих година 20. века оптерећивала су два питања:
-наоружавање Сирије савременим оружјем,
-емиграција Јевреја из СССР-а.

Несугласице око наоружавања Сирије, по угледу на војну сарадњу из седамдесетих година, нису кренуле од доласка Горбачова. Са његовим доласком очекивало се отопљавање односа са САД и Израелом што би за последицу имало додатно размимоилажење између Москве и Дамаска. Приликом посете Хафеза ел-Асада Москви, Горбачов је том приликом изјавио да је најбоље решење за сукоб на Блиском истоку политичко решење и да у ери нуклеарног оружја сукоб не одговара било којој страни. Званична Москва одбијала је да наоружава Сирију, по угледу на Вашингтон који је наоружавао Израел, а тадашњи сиријски министар одбране Мустафа Тлас касније је говорио да су Сиријци „морали да преговарају и да се цењкају за сваки метак, за сваки топ, за сваку бомбу, а на крају би ипак добили минимум онога што је потребно“. Овакав став Москве дефинитивно је представљен Сиријцима, у новембру 1989. године, када је совјетски амбасадор у Дамаску Александар Зотов званично изјавио сиријском руководству да ће „добити довољно оружја колико је потребно да одврате Израел од напада али да не очекују неограничено снабдевање и расипање оружја“. Термин „довољно“ био је предмет спора између Сирије и СССР-а па је Москва одбијала да слуша аргументе Сиријаца да Израел добија савремено наоружање од Сједињених држава.
Имиграција совјетских Јевреја у Израел било је друго питање које је оптерећивало совјетско-сиријске односе. Иако је обнова дипломатских односа између Израела и СССР-а одлагана до 1991. године, односи између две земље били су у узлазној путањи. Нови талас Јевреја оптерећивао је владу у Дамаску јер се тиме мењао однос снага на терену с обзиром на то да је прилив људства у Израелу јачао војни и економски потенцијал земље. Било је очигледно да руководство СССР-а мења своју идеологију и своју спољну политику те је настојало да се приближи највећем непријатељу Сирије.
Искусно сиријско руководство схватило да се СССР мења и да Совјетски савез иде у супротном правцу од онога у коме више није хтео да буде заштитник и савезник Дамаска као што је некад био. Трговина у наоружању између Совјетског савеза и Сирије опадала је постепено те је Хафез ел-Асад одлучио да потражи новог савезника и нови извор помоћи. Захваљујући флексибилности Асадове политике, која се огледала у помирењу са Египтом и зближавању са САД-ом током Заливског рата 1991, реформа и распад СССР-а нису оставиле дубоке последице као што их је било у другим земљама Трећег света. У овим кризним временима, почетком деведесетих 20. века, односи са Москвом нису прекинути потпуно већ су, заправо, поновно успостављени али у другачијем облику.

 

Руско-сиријски односи у време Јељцина (1991 – 2000)

 

Након распада Совјетског савеза и окончање Хладног рата, Сирија је прилагодила своју спољну политику новој ситуацији. То се односило на јачање арапске солидарности са умеренијим земљама, са којима је Дамаск имао затегнуте односе, и побољшање у сиријско-америчким односима. Влада у Дамаску је користила подршку Саудијске Арабије и Египта да се зближи са Сједињеним америчким државама и да се придружи Вашингтону током ирачке окупације Кувајта 1990. и током операције „Пустињска олуја“ 1991. године. Међутим, Сирија је распад СССР-а сматрала крајем биполарног света и катастрофом за арапске земље али је ипак настојала да задржи односе са Москвом. У децембру 1991. Сирија је признала Руску федерацију као правног наследника СССР-а, а у мају 1992. руска парламентарна делегација, на челу са потпреседником руског совјета (руски парламент) Владимиром Шумејком, посетила је Дамаск. У септембру 1992. сиријски министар спољних послова Фарук ел-Шара посетио је Москву како би разговарао о билатералним односима, а том приликом његов руски колега Козирев позвао је Дамаск да се укључи у мировни процес на Блиском истоку. На овај позив сиријски министар је изразио наду да ће Русија играти активнију улогу у напорима за постизање мира.
Руско-сиријски односи били су далеко од хармоничних. Ускоро су се појавила два проблема: отплата совјетских кредита Русији и наставак руске испоруке наоружања Сирији. У октобру 1992. Сирија је одбила да отплаћује совјетски дуг у намери да тиме уцени Русију да изда гаранције за будуће испоруке наоружања. У руским очима, Сирија је променила свој статус из „привилегованог пријатеља“ у „проблематичног партнера у руској спољној политици“. Руска делегација, на чијем челу је био Петар Авен, октобра 1992, закључила је да су финансијске теме постале искључиво политички проблеми. Неки руски политичари су након тога захтевали да се преузму радикалније мере против Сирије али се од тога одустало јер су везе Москве и Дамаска биле сувише јаке да би се раскидале.
У септембру 1993. заменик руског министра спољних послова, Анатоли Адмишин, боравио је у Сирији због јачања билатералних односа али и да изрази руске жеље да учествује у мировном процесу на Блиском истоку. Иако је у пракси била потпуна америчка контрола у арапско (палестинско)-израелским преговорима, Русија је изгледа имала намеру да игра значајну улогу са Сиријом. Изгледа да су Сиријци били скептични по питању учешћа Русије јер је она имала унутрашње проблеме и борбу у јесен 1993. Сиријски председник Хафез ел-Асад пажљиво је пратио догађања у Русији и одржавао је комуникацију са руским председником Борисом Јељцином али и са његовим противницима, потпредседником Алексадром Руцкојем и опозицијом у парламенту. Према сиријским изворима, реторика Руцкоја је подсећала на старе комунистичке вође, а сам Руцкој је позивао Сиријце да устану против империјалистичке агресије и да ће Русија под његовим вођством да помогне Дамаску. Насупрот запаљивој реторици Руцкоја, Јељцин и људи блиски њему, предлагали су Сирији покоравање америчким жељама. Победа Јељцина над Руцкојем и Парламентом дефинитивно је означио крај периода у коме је Сирија користила Москву као противтежу Сједињеним америчким државама и Израелу. Тадашња Русија, за Сиријце, била је само партнер од другоразредне важности.
Без обзира на све, руско-сиријски односи задржали су посебну важност због четири разлога:

1) Сиријска армија, још увек је била опремљена совјетским/руским наоружањем и опремом, што је захтевало непрекидно снабдевање резервних делова и поправке руских стручњака. Услед политичких и логистичких разлога Сирија није била у могућности да купи ново наоружање са Запада или са Далеког истока па је због тога морала да се окрене Русији;

2) Сиријски дуг из совјетског периода процењивао се на суму 7-11 милијарди долара. Време и облик отплате био је предмет сталних преговора у руско-сиријским односима;

3) Москва је имала жељу да игра значајнију улогу у арапско-израелском мировном процесу, знајући да се Русија у то време налазила изван главних збивања у палестинско-израелским преговорима, међутим, желела је да има значајнији утицај на политички мање важном делу преговора у сиријско-израелским део мировног процеса. Процене једног руског аналитичара биле су те да уколико би Русија успела да донесе мир између Тел Авива и Дамаска то ће дати Русији велики престиж.

4) постојале су дубоко укорењене везе између сиријских и руских полтичара што је било од значаја за наставак односа без обзира на идеолошке и геополитичке промене.

У пролеће 1994. руско-сиријски односи делимично су обновљени на свим нивоима. У априлу исте година, Сирија је уверавала руску делегацију у Дамаску да је одлучна у отплати дуга. Било је предлога са руске стране да би се отплата лакше обавила уколико би се олакшао руски увоз сиријске робе као што су храна, лекови и памук. Након овога, 27. априла 1994. руска делегација потписала је уговор о војно-техничкој сарадњи са Сиријом. Док су Сиријци на ове преговоре гледали као на најзначајнији помак након распада СССР-а, руска страна, на челу са замеником председника владе Олегом Сосковецом, изјавила је да је ово демонстрација жеље обе стране за војно-техничком сарадњом. Израелском председником владе, Јицаку Рабину, који је био у то време у Москви, речено је да Русија жели да прода одбрамбено оружје и резервне делове за системе које је продао бивши Совјетски савез. Зближавање Русије и Сирије, Москва је искористила да обећа Израелу да ће користити везе са Сиријом да испита судбину израелских војника који су нестали током израелске инвазије на Либан. Руско руководство било је обазриво у погледу неговања односа са Сиријом, која је сматрана радикалном арапском државом и непријатељем Израела, али је без обзира на све несугласице желело да се односи развијају.
Сиријска очекивања и илузије о снази нове Русије у региону Блиског истока брзо су се распршила. Више од било чега, Јељцин и људи око њега су хтели да се докажу домаћој јавности да су руски националисти и да доносе нову политику, другачију од оне коју је спроводио Совјетски савез. Због тога, Јељцин није имао нити озбиљне намере, нити средства, да помогне влади у Дамаску. У наредним годинама, за време Козирева и Примакова, руско-сиријска сарадња била је ограничена по снази и важности, а сводила се само на то да Москва обезбеди Русији статус велике силе и да оствари било какву финансијску добит. У руско-сиријским односима није било никаквог идеолошког или политичког савезништва и солидарности без обзира што су се њихови погледи и интереси понекад поклапали.
У јануару 1996. на нови руски министар спољних послова постао је Јевгениј Примаков. У својим мемоарима, Примаков наводи да је био први страни дописник у Дамаску након пуча басиста у Сирији 1966. Поред тога, 8. марта (на дан обележавања доласка БАС партије на челу Сирије – иначе годишњица пуча из 1963. године) упознао је Хафеза ел-Асада, тада заповедника сиријског ратног ваздухопловства, а ове приватне везе касније је користио у преговорима. Када је дошао на чело министарства спољних послова, Примаков је имао став да је Сирија незамењив партнер у било којем мировном решењу арапско-израелског сукоба и да се због тога сиријски интереси морају озбиљно узети у разматрање. Док је био министар, Примаков је Блиски исток посетио три пута: у пролеће и јесен 1996. и у јесен 1997. године. Приликом сваке турнеје, увек је свраћао у Сирију где је имао дуге преговоре са Хафезом ел-Асадом.
У јесен 1996. Примаков је посетио Израел где је разговарао са премијером Бењамином Нетањахуом. У овим разговорима, Нетањаху је одбијао став Примакова да је за безбедност Израела неопходан мир са Сиријом и окончање окупације Голанске висоравни. У намери да посредује између Израела и Сирије, Примаков је предложио Израелцима да са Сиријом преговара о безбедносним питањима, али о другим питањима као што је повлачење са сиријске територије. Према сећањима Примакова, Нетањаху није могао да превазиђе своју сујету и да прихвати овај предлог. Нова посета Примакова, октобра 1997. била је далеко успешнија када је, на Нетањахуов захтев, изјавио да је смањена тензија и жеља за ратом између Израела и Сирије. Ова посета није имала значајнијих импликација на односе на Блиском истоку.
У јулу 1999. године Хафез ел-Асад је боравио у Москви у намери да моли Русију за посредовањем у преговорима са Израелом, који су прекинути у фебруару 1996. године. Русија је покушала да изврши притисак на новог израелског премијера Ехуда Барака, приликом посете Москви, августа 1999, али без успеха.
Због унутрашње слабости у Русији и међународног притиска, руско-сиријски односи нису били на нивоу из времена СССР-а. Снабдевање руским оружјем највише је трпело. У новембру 1998. руски и сиријски медији су пренели вест да ће Русија испоручити оружје Сирији у вредности од 2 милијарде долара и да је понудила да модернизује авионе и тенкове које је Сирија купила од СССР-а. Уговор о продаји наоружања требало је да обухвати 27 авиона Сухој, тенкове Т-80 и систем С-300. Руски стручњаци би модернизовали авионе МиГ-21 и МиГ-29 али и тенкове Т-72. Овај уговор био је приоритет приликом посете Асада Москви у јулу 1999. године, а Сиријци су очекивали да ће ово наоружање ојачати преговарачку позицију са Израелом. Поред овога, руски војни и дипломатски кругови су желели да дође до отварања новог поглавља у односима са Сиријом за разлику од руског министра финансија који је захтевао отплату сиријског дуга.
У априлу 1999. начелник одељења за међународне послове при руском министарству одбране, генерал-пуковник Леонид Ивашов, уверавао је Сирију да ће Русија посветити пажњу Сирији уколико САД и Израел врше притисак на Дамаск. У октобру 1999. руски амбасадор у Дамаску, Роберт Маркарјан изјавио је да ће Русија Сирији понудити све што треба у погледу наоружања, укључујући и најновије одбрамбено наоружање. Међутим, ово је остало само на обећањима. Иако је Сирија желела да купи најновије ракетне системе, укључујући и С-300, Русија је одбила испоруку. Одбијање Москве да испоручи С-300 Сирији, Леонид Ивашов је правдао тиме да би то пореметило однос снага у региону и да би то изазвало реакцију Израела и других земаља у региону.
Током деведесетих година у Русији су постојала два става у политици према Блиском истоку, што се манифестовало на односе са Сиријом. Про-арапски став заговарао је Јевгениј Примаков и руски амбасадор у Сирји Маркарјан, док је про-израелски став заговарао руски амбасадор у Тел Авиву Александар Бовин. Руски амбасадор у Израелу је имао далеко већи утицај на спољну политику Русије јер је сматрао да Русија не може да приушти себи исту улогу који је имао СССР. Овакав став био је веома популаран међу руским политичарима који су били анти-совјетски оријентисани. Због таквог става, 1998. године, обим трговине између Сирије и Русије износио је 150 милиона долара, а 2002. увећао се је на 160 милиона долара. За разлику од руско-сиријских односа, руско-израелски односи су кренули скоро од нуле 1992. године и током деведесетих година трговина је премашила једну милијарду долара. У мају 1999. потписан је уговор између Русије и Сирије о коришћењу нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе али је у јануару 2003. ово демантовано и изјављено да не постоји никаква сарадња по том питању између Русије и Сирије.
Последња посета Хафеза ел-Асада Москви, 5 – 7. јула 1999, била је више формалног карактера са афирмативним изјавама у погледу стварање мултиполарног света, развој руско-сиријских односа и јачање улоге Организације уједињених нација. Постоје извештаји да је тема разговора била и ситуација на Блиском истоку и трговина оружјем између Русије и Сирије. Тадашњи руски министар спољних послова, Игор Иванов, рекао је да су сиријско-израелски преговори од великог значаја за Блиски исток и мир у региону и да без њиховог покретања нема мира на Блиском истоку. Том приликом је изјавио да преговори треба да се наставе тамо где су стали 1996. године. Сиријци су напоменули да је израелски премијер Јицак Рабин прихватио принцип повратка Голанске висоравни зарад коначног мировног решења са Сиријом. Када су преговори прекинути 1996. године, нови премијери Израела, Нетањаху и Барак, захтевали су да преговори крену испочетка. Званична Москва пружила је подршку Сирији и позвала на преговоре по принципу „потпуни мир за потпуну размену територија“ нагласивши повратак Голанске висоравни Сирији.
У заједничкој изјави у Москви, 7. јула 1999, руски и сиријски председник су подржали улогу Русије у мировном процесу и јединству сиријске и либанске позиције, чиме је индиректно призната посебна улога Сирије у Либану. Два председника су позвала све блискоистиочне земље да се придруже споразуму о забрани развоја нуклеарног оружја и да сва постројења у региону ставе под контролом Међународне агенције за атомску енергију. У саопштењу су позвали и на укидање санкција Ираку и изјавили да ирачки народ треба да изабере своју судбину. У време Нетањахуа дошло је до проблема у израелско-америчким односима те је Русија хтела да искористи ово и да се постави као посредник у преговорима између Сирије и Израела.
У децембру 1999. и јануару 2000. Русија је званично подржала америчко покретање сиријско-израелских преговора у Вашингтону и у Шепардстауну (Западна Вирџинија) и придружила се америчкој администрацији у притискању Дамаска да узме учешће у мултилатералним блискоисточним мировним преговорима који су били заказани за 1. фебруар 2000. у Москви. Влада у Дамаску је одбила да пошаље свог министра спољних послова на састанак и рекла да је неопходан напредак у преговорима Сирије и Израела пре него што Сирија пристане да преговара на мултилатералном састанку.
У марту 2000. године, изасланик руског председника, Пјотр Стегни, поздравио је америчко-сиријски самит и изјавио да се нада позитивном исходу у намери да се покрену преговори између Сирије, Либана и Израела. Састанак између америчког председника Била Клинтона и сиријског председника Хафеза ел-Асада у Женеви, 26. марта 2000. године, није дао очекиван резултат, а убрзо потом, 10. јуна 2000. године, седамдесетогодишњи сиријски председник преминуо је од последица срчаног удара.
После његове смрти, руски председник Владимир Путин, телефоном је позвао новог сиријског председника Башара ел-Асада да му изрази саучешће. Са Путиновим доласком на власт, јануара 2000. године, започела је нова епоха у Русији и ново поглавље у руско-сиријским односима и историји руске блискоисточне политике.

 

Игор Ракић

 

Текст је преузет са сајта: www.mycity-military.com

 

https://www.mycity-military.com/Ostalo-5/Arapsko-izraelski-sukob-i-moderna-istorija-Bliskog-istoka.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *