Споразум о раздвајању оружаних снага Сирије и Израела из 1974. године

Настанак зоне раздвајања на Голанској висоравни

 

Позадина преговора

 

Током Арапско-израелског рата 1967. Израел је окупирао територију Голанске висоравни заједно са градом Кунеитром, административним центром ове територије Сирије. После потписивања прекида ватре између Сирије и Израела, успостављена је тзв. „љубичаста линија“ која је добила назив по боји којом је исцртана на карти коју је представила Организација Уједињених нација (даље: ОУН).

У изненадном нападу Египта и Сирије на Израел, 6. октобра 1973. Сиријци су успели да поврате део изгубљених територија али у контра-нападу израелске војске све територије које је ослободила сиријска војска су поново изгубљене. Поред тога, Израелци су продужили свој напад те су освојили и територије које су се налазиле источно од „љубичасте линије“ из 1967. И поред интервенције Савета безбедности ОУН-а и усвајања низ резолуција (Нумерације: 338. и 339), стање на Голанском фронту било је далеко умиреног. Забележено је низ гранатирања на обе стране, а затегнута ситуација претила је да марта 1974. ескалира у нови сукоб.

 

Ток преговора

 

Потписивањем споразума о раздвајању снага између Египта и Израела 18. јануара 1974. године омогућило је да се пажње више посети односу Израела и Сирије. Као и у случају египатско-израелског споразума и овде су се активније умешале САД које су настојале да арапско-израелски сукоб скину са дневног реда на најбољи могући начин с обзиром на то да их је погађала „нафтна криза“ коју су увеле арапске земље због савезништва Вашингтона са Израелом.

Током априла и маја 1974. амерички државни секретар Хенри Кисинџер отпочео шатл дипломатију (преговори у коме посредник путује код више страна које одбијају да седну уз заједнички преговарачки сто) између Дамаска и Тел Авива у намери да се зараћеност између Израела и Сирије претвори у мало чвршће примирје.

Припреме терена за почетак преговора ради постизања сиријско-израелског споразума започеле су марта 1974. доласком Моше Дајана у Вашингтон. Том приликом од Дајана је тражено да се Израел одрекне града Кунеитре и малог (симболичног) појаса територије западно од некадашње „љубичасте линије“. На тај начин, Сиријци би имали могућност да и поред војничког пораза у октобру 1973. извуку промену у граничној линији са Израелом. У погледу Сирије, разговорима између Асадовог изасланика, генерала Хикмата ал-Шихабија, начелника сиријске војно-обавештајне службе, омогућило је да Сиријци прихвате разграничење по принципу „три зоне“ које је примењено на Синају између Египта и Израела. План је био да централна зона, у којој би биле снаге ОУН-а, раздваја две зоне, израелску и сиријску, у којој би било наметнуто ограничење наоружања и војних снага. Преговори су наилазили на бројне проблеме попут тога како ће изгледати израелска, а како сиријска најдаља линија ка противнику, колико ће бити контингент снага ОУН-а у зони раздвајања, а најважније је питање било ко ће да контролише брда око града Кунеитре – Израел се одрекао контроле ових брда.

Посебно горуће питање је било питање упада палестинских федајина (бораца) преко линије разграничења. Амерички секретар је предлагао да се у споразуму нађе и одредба, слична оној која је у египатско-израелском споразуму, по коме се Израел и Сирија суздржавају од сваке војне и паравојне акције. После напетијих преговора и опипавање пулса Кисинџеру, Асад је изјавио да неће прихватити било какво ограничавање акције Палестинаца. Како би се ослободио притиска Кисинџера, Хафез ел-Асад је у медијима изјавио да споразум о раздвајању снага неће укључивати и палестинске снаге.

Овакав сиријски став, Кисинџер је протумачио да је питање палестинских герилаца више политичко него практично питање с обзиром на то да Асад никад није дозвољавао покретање палестинских акција са територија Сирије. Овакву позицију о изузимању палестинских бораца из споразума, Кисинџер је пренео у Вашингтон и том приликом напоменуо је да Израел задржава право да узврати на нападе палестинских бораца уколико се догоде. Америчко схватање је представљено Асаду на шта је он одговорио да то што Американци мисле да ураде (у овом случају да кажу Израелцима да имају право да нападну палестинске герилце уколико их ови нападну) је ствар САД, а не Сирије.

На другој страни, Израел се одрекао свих територија које је освојио после октобра 1973, али и једног уског појаса западно од града Кунеитре. Израелци су напустили и сам град али су приликом напуштања града уништили већи број зграда, водовод и путну мрежу, као што су то урадили и у околини Суеца, због чега су добили осуду од стране ОУН-а.

Сиријци и Израелци су се договорили да ће ограничити снаге и наоружање 20 километара од њихових предњих линија, док ће средства ПВО бити постављена на 25 километара од предњих линија.

Споразум између Израела и Сирије потписан је 31. маја 1974. године у Женеви.

Текст споразума:

 

СПОРАЗУМ О РАЗДВАЈАЊУ ОРУЖАНИХ СНАГА СИРИЈЕ И ИЗРАЕЛА НА ГОЛАНСКОМ ФРОНТУ

а) Израел и Сирија ће строго поштовати прекид ватре на копну, мору и у ваздуху, и уздржаваће се од сваке војне акције против друге стране, од тренутка потписивања овог документа, примењујући резо1уцију Савета безбедности Уједињених нација број 338, од 22. октобра 1973. године.

б) Оружане снаге Израела и Сирије биће раздвојене, у складу са следећим принципима:

1. Све израелске оружане снаге налазиће се западно од линије, која је обележена као „линија А“ на мапи која је прикључена овом документу, осим у области Кунеитре, где ће се налазити западно од „линије А-1“.

2. Читава територија источно од „линије А“ биће под сиријском управом, а сиријски цивили вратиће се на ову територију.

З. Област између „линије А“ и линије која је означена на приложеној мапи као „линија В“, представљаче област раздвајања. У тој области биће стациониране снаге Уједињених нација за нагледање раздвајања (УДОФ), установљене у складу с пропратним протоколом.

4. Све сиријске оружане снаге налазиће се источно од линије која је на приложеној мапи означена као „линија В“.

5. Постојаће две подједнаке области у којима ће бити ограничени наоружање и снаге – једна западно од „линије А“, а друга источно од „линије Б“, о чему је постигнута сагласност.

6. Ваздухопловним снагама двеју страна биће дозвољено да оперишу до њихових одговарајућих линија, без ометања с друге стране.

с) У области између „линије А“ и „линије А-л“, на приложеној мапи, неће бити оружаних снага.

д) Овај споразум и приложену мапу потписаће представници Израела и Сирије у Женеви, не касније од 31. маја 1974. године у египатско-израелској војној радној групи женевске мировне конференције под покровитељством Уједињених нација, а пошто се тој групи придружи сиријски војни представник и уз учешће представника Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза.

Прецизно обележавање детаљне мапе и план спровођења раздвајања снага израдиће војна радна група која ће се сагласити о фазама тог процеса. Војна радна група, како је то горе описано, рочеће свој рад у том циљу под покровитељством Уједињених нација, у току од 24 часа после потписивања овог споразума. Она треба да заврши свој задатак у року од пет дана. Раздвајање ће почети 24 часа после завршетка овог задатка у војној радној групи. Процес раздвајања снага биће завршен најкасније 20 дана после његовог почетка.

е) Извршавање одредаба из параграфа А, Б и Ц наџираће особље Уједињених нација, укључујући и, ро овом споразуму успостављене, снаге Уједињених нација за надгледање раздвајања.

ф) у року од 24 часа после потписивања овог споразума у Женеви, сви рањени ратни заробљеници, које обе стране узајамно држе, биће размењени под контролом међународног Комитета Црвеног крста. Сутрадан ујутро, после обављања тог задатка, војне радне групе, сви преостали ратни заробљеници биће репатрирани.

г) Посмртни остаци свих војника, који се налазе на обема странама, биће враћени, ради сахране, њиховим земљама у року од десет дана после потписивања овог споразума.

х) Овај споразум није споразум о миру. Он је корак ка праведном и трајном миру, на основи резолуције Савета безбедности број 338, од 22. октобра 1973. године.

 

Зоне ограничења наоружања

 

Источно и западно од зоне раздвајања (којим патролирају снаге УНДОФ-а) утврђене су две зоне, свака дубине по 25 километара, ради ограничења наоружања и војних снага.
И израелска и сиријска зона подељене су на три мање зоне.
-Од “линије А” и “линије Б” до 10. километара, Израел и Сирија могу да распореде максимално 6000 војника, 75 тенкова и 36 артиљеријских оруђа.
-Од 10. до 20. километара од својих предњих линија, Израел и Сирија могу да распореде максимално 450 тенкова и 162 артиљеријска оруђа.
-Од 20. до 25. километара, западно од “линије А” и источно од “линије Б”, Израел и Сирија не смеју да постављају било какво наоружање.

Након 25. километара удаљености од “линије А” и “линије Б” престају да важе ограничења и могуће је распоредити неограничен број људства и технике.

Извор: Area of Limitation (AOL) /U:/ Terry M. Mays, Historical Dictionary of Multinational Peacekeeping, The Scarecrow Press Inc, Plymouth 2011, 56.

Састав УНДОФ-а

 

У почетку (1974. године) контингент УНДОФ-а чинили су војници из Аустрије, Перуа, Канаде и Пољске. Данас то чине трупе из Фиџија, Холандије, Индије, Ирске, Непала и Филипина. Трупама у свом раду помаже Организација ОУН-а за надгледање примирја (формирана још маја 1948. године због израелско-арапског сукоба) и њена секција Осматрачка група Голан (на мапи уписана: ООГ).

 

Мапа преузета са: Department of Field Support Cartographic Section, United Nations – http://www.un.org/Depts/Cartographic/map/dpko/undof.pdf

 

Игор Ракић, мастер историчар

 

Текст је преузет са сајта: www.mycity-military.com

https://www.mycity-military.com/Ostalo-5/Arapsko-izraelski-sukob-i-moderna-istorija-Bliskog-istoka.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *